Брашно достојно поштовања и поштења

Ваљево – „Заиста је предиван осећај срести човека који има неограничено поверење у људе. Вујица из Сомбора“... „Оваквих људи је мало и пресрећан сам што сам лично упознао воденичара Драгана. Зоран из Аранђеловца“... „Овде је предивно. Овај човек је прва лига. Драгана из Београда“... „Јединствена идеја, јединствен човек у јединственом амбијенту. Све је за дивљење. Породица Пурић из Ваљева“... „Пријатељу, узели смо четири кесе брашна, оставили новац и малу част, кесу љутих бомбона. Ово нигде нисмо видели у Србији а убеђен сам да нема ни у Европи. Зоран из Неготина“...

Ово су само неке од бројних порука и коментара из књиге утисака у воденици на реци Обници у селу Златарићу код Ваљева, коју је својевремено закупио Драган Живановић. Како с поносом каже, откако је у послу, књига утисака није једина специфичност „Ђедине воденице“: пуне четири године овде се послује по систему „самопослуге на поштење“.

– Због других обавеза на имању и у још једној воденици, немам времена ни могућности да увек дочекам, послужим и испратим муштерије. Зато сам пре четири године све заинтересоване писмено обавестио да жито за млевење остављају и кад ја нисам у воденици, а да кад узимају брашно оставе новац у за то намењеној дрвеној кутији. У почетку је било ишчуђавања и многи су мислили да се шалим или да некога на тај начин проверавам. Међутим, брзо су схватили да је све дословно тако како сам написао. Посебно су позитивно реаговали људи који су пролазећи путем Ваљево–Лозница навраћали у воденицу да купе пшенично или кукурузно брашно. Уз новац остављали су цедуљице с порукама захвалности, своје бројеве телефона, најављивали како ће поново свратити... Када су се цедуљице намножиле, одлучио сам да једну дебелу свеску унапредим у књигу утисака. Ускоро ћу морати да поставим нову, ова је скоро пуна – с поносом нам говори Драган Живановић из села Златарића који је 28 година радио у погонима војне индустрије ваљевског „Крушика“. Пре десетак година узео је отпремнину и посветио се раду у две воденице на реци Обници, које је узео под закуп.

На наше питање да ли је неко злоупотребио његово поверење и узео брашно без плаћања, Драган истиче да се нешто тако никада није десило. Додуше, на видном месту у воденици је истакао паролу „Живот и поштење се само једном губе“, али и додао да оне муштерије које немају ситан новац или су заборавиле новчаник робу могу платити касније. Наводи нам случај када је један наш човек који ради 30 година у Холандији свратио у воденицу: и поред убеђивања Драганових комшија да се сам послужи и настави пут, он је упорно чекао неколико сати.

– Како ми је касније објаснио, желео је да се упозна и да се фотографише са воденичарем, јер му је било веома стало да пријатељима у Холандији сликом илуструје овај необични доживљај – присећа се Драган Живановић.