Дуња на екрану

Сецкање играног филма у ТВ серију, или слепљивање ТВ епизода у целовечерњи филм није ретка појава у нашој телевизијско-кинематографској пракси. Најчешће је на делу једноставан поступак заснован искључиво на монтажи – прављење једне дуже и једне краће верзије од истог снимљеног материјала.

Управо завршена серија „Јесен стиже, дуњо моја” демонстрирала је нешто другачији и засад јединствен приступ. Њен почетак била су два у четири епизоде издељена филма, „Јесен стиже, дуњо моја” и „Коњи врани” (раније већ приказани и као осмоделна ТВ серија), а онда је снимљено још девет наставака. Садржај је временски протегнут на период од пред Први до пред Други светски рат и разгранат у неколико паралелних па уплитаних линија радње.

Љубиши Самарџићу као продуценту, редитељу и глумцу наметнула се за екранизацију тужна судбина паора који је волео лепу, ал сироту, па се оженио богатом – и пропио патећи без вољене. Самарџић му, међутим, није дао да пропадне и умре за кафанским столом, како то изворно бива у чувеној балади Ђорђа Балашевића о Васи Ладачком. Преименовао га је у Саву Лађарског и измаштао његов потоњи живот, провео га кроз многа искушења – и довео до срећног краја!

У сценарију нових епизода (који су Тони Матулић и Ђорђе Милосављевић писали мање брижљиво у погледу језика, употребљавајући говорни израз који повремено звучи сувише савремено и урбано колоквијално – а што су млађи глумци прихватили и као стил своје игре) главни јунак померен је из средишта збивања. Окружен ликовима који и сами имају јаку мотивацију за делање, он им постепено препушта драмски простор, нарочито кад наступе нове генерације са својим жељама, љубавима, пороцима... Иако, генерално гледано, породична, за причу је битан њен социјални фон који творе различити национални идентитети становника Војводине, међу њима и Јевреји, фолксдојчери, херцеговачки досељеници, миљеи у којима се одвија с једне стране грађанска, а с друге салашарска свакодневица, а овлашно и политичке прилике с назнаком надолазећег фашизма...

Редитељски су сви временски, наративни, психолошки слојеви повезани без знатнијег искакања из стила, с унеколико променљивим ритмом – развученим заплетом и убрзаним расплетом. За постигнуто стилско јединство, за готово опипљиву атмосферу појединих призора веома је заслужан директор фотографије Радослав Владић. Његoви снимци екстеријера су поетични, раскошни као осликана платна, а ентеријери у маниру жанр сцена, крупни планови естетизовани и речити, лица и предели дати с култивисаном ликовношћу, као уметнички портрети и пејзажи.

И музика је имала знатну и лепу улогу у серији. Појединим актерима ишло је певање од руке боље но остало. Али било је неколико добро смишљених и још упечатљивије отелотворених ликова. Такав је тандем који творе газда Александар и слуга Фридрих (Немања Јаничић и Игор Дамјановић).

Серија је сишла с екрана, жуте дуње попете су на орман, а сад би несрећни млађани Гловацки могао у неку нову песму – да затвори круг.