Чудо у Јоханесбургу

Један од најпоузданијих начина да се лишимо уживања у збиркама кратких прича свакако је онај који се огледа у настојању да у њима, уместо прича, од почетка кренемо да тражимо обједињујућу симболику и завршну алегорију. Кристофер Хоуп је мудро одлучио да читаоцу збирке под насловом „Врт ружних снова” ускрати могућности за тај вид мазохистичке разоноде. Свака прича у овој збирци успева да разори хоризонт очекивања који је створила она којој претходи различитост тражења скривених порука. Оне ће се на крају открити саме.

Тиме Хоуп, романсијер са истакнутим местом у савременој светској књижевности, избегава опасност која писце навикле на форму романа вреба када се упусте у освајање жанра кратке приче. Он, наиме, ниједног тренутка не предлаже амбицији да напише „роман у причама”, у коме није лако избећи утисак да су делови без престанка подређени, каткад и жртвовани целини. Свака од тринаест минијатура у овој књизи свет је за себе, целовит и заокружен на начин који сведочи о пишчевом беспрекорном владању књижевним занатом, истовремено, његов успех на том плану подсећа и на то колико је кратка прича строг и захтеван жанр, чији је облик током последњих неколико деценија књижевног анархолиберализма претрпео зачуђујуће мало истинских промена. Романом данас може да се назове много тога, кратка прича је или прича, или није.

А приче од којих је сачињен „Врт ружних снова” то несумњиво јесу. Чудаци који их настањују с муком се сналазе у околностима свирепо баналне свакодневице, али сви одреда успевају да ту ружну стварност на овај или онај начин претворе у бајку, најчешће трагикомичну – бајку у којој како нас упозорава епиграф збирке, опасност и радост увек расту на истој стабљици. Тако јунак насловне приче покушава да у времену палих дивова оживи театар патуљака, успевајући при том да оживи тек једну причу из времена када је постојање и једних и других још имало некакав смисао. Или то прича оживљава њега, као што у „Виолини” јуродивом Фреду музика отвара нове емотивне светове. Други светски рат за њега је завршен двадесетак година касније, оног тренутка кад се неизлечиво заљубио у јевтину виолину и невешту виолинисткињу. Уместо са сопственим химерама, калуђер Сава у причи „Планина на путу” бори се с многа конкретнијим непријатељем, планином која је за њега симбол свега што му је икада у животу реметило душевни мир, због тога је одлучио да је уништи, камен по камен. Душевни мир најлакше губе преосетљиви, попут Сандрине из приче „Како је то било”, одвише крхке да би могла да поднесе своју тако танану осећајност у доживљавању свега што је окружује, али и довољно снажне да у тренутку када одлучи да свему учини крај, учини то на потпуно неопозив начин. Знатно лаганијим, сетно хуморним тоном, о пролазности љубави говоре приче „Ружичасте ципеле” и „Покривни мост и јесењи сјај”. Исприповедане с префињеном иронијом, карактеристичном само за истинске мајсторе овог жанра од Чехова и Мопасана, до Карвера и Барнса. Насупрот томе, у свету дистопијске стварности скривене иза наслова „Слободан дан”, право на крај често је укинуто управо онима којима је он најпотребнији, врли нови свет омогућава спокојно и безбедно умирање – али не и изван радног времена „Бела вештица” је магла, стварна и историјска, којом је обавијен живот Бети Морезби, Кинескиње која у Малезији покушава да оживи и у животу одржи отаџбину свог покојног мужа, Енглеску, пошто своју – показује то и њен троструки статус – никада није ни имала. Као таква, она нас преводи у свет расно и национално одвајкада збуњене Јужноафричке Републике; неке од најуспелијих прича у збирци, Кристофер Хоуп испричао је о својој родној земљи.

Прва међу њима, „Ветерани”, на неочекивано забаван начин бави се питањима расних предрасуда и неизлечивих неспоразума истока и запада. Привидна лакоћа одликује и „Причу о зиду”, у којој се приповедач с циничном носталгијом присећа времена када су зидови између кућа били знатно нижи и лакше савладиви; при томе, управо зато што тако вешто избегава потрошену метафорику зидова и ограда, он ненаметљиво наводи на непорециву истину; све своје тамнице саградили смо сами. Као зоо-вртове, уосталом. Животиње у њима – застрашујуће смиреним тоном подсећа нас приповедач у причи „Чији је зоо-врт” – уместо у декоративне, могу послужити и у неке друге, знатно практичније сврхе. Слична судбина вероватно чека и људе који ће се настанити у празним кавезима чији су прави станари страдали у бизарним гозбама изгледних очајника. У таквом свету другачији су и свеци, светилишта и богови. „Свети Фрања у степи” градитељ је пољских клозета за путујуће раднике; његова опогањена светилишта добијају смисао тек када се претворе у исплативу туристичку атракцију. Гас, горила из приче насловљене његовим именом, пролази кроз преображај у супротном правцу – мајмун из јоханесбуршког зоо-врта претвара се у својеврсно божанство, у свету у коме није нимало необично држати богове у кавезима. Тамо је безбедније.

Хоупови посрнули свештеници, патуљци цинични доколичари, ражаловани официри, ситни предузетници, прељубници и мученици, грешници и свеци, наизглед тако непомирљиво различити, ипак имају нешто заједничко – сви одреда су „расељена лица”. Нико од њих није код куће, нарочито не они који то привидно јесу. Идентитет – културни, национални, или идеолошки – само су неубедљиве, увредљиво једноличне маске. Безбедност, као једна од највећих тема књижевности двадесетог века, у литератури двадесет првог доведена је до крајности. Из те крајности проговарају приповедачи и јунаци у причама Кристофера Хоупа, показујући нам с благим осмехом, али неопозиво, како више не постоје места на која бисмо се могли вратити. Постоје само зоолошки вртови које смо одабрали да у њима живимо.