Српска агора

У свом дневнику Витолд Гомбрович записује: „Општење са прошлошћу је њено стално дорађивање, али пошто је ’читамо’ из трагова какве је оставила, та прошлост је онда хаотична, случајна, фрагментарна... О једној својој прабаби ништа не знам, непознат ми њен изглед, карактер, живот, ништа сем тога да је 16. јуна 1669. купила два лакта порхета и ђумбир. Остао је од ње пожутели лист папира покривен рачунима, а са стране је дописано да моли господина Шолта да купи два лакта порхета и ђумбир, када се буде враћао из Ремиголе. Ђумбир и порхет, само то, ништа више”.

Првог јануара ове године, у београдском Центру за културну деконтаминацију отворена је изложба „Увид у биланс” којом се обележава петнаест година постојања институције без које би толико тога важног и пресудног било заборављено у сталној „игри смеха и заборава”. Остао би само порхет и ђумбир, и извесни господин Шолта који се враћа из Ремиголе.

Када се осврнемо на ближу прошлост, на „године које су појели скакавци”, на сплет догађаја густо нанизаних у календару простора некада обједињеном у Југославији, суочавамо се са невероватном количином бесмисла које се сручило на нашу позорницу. Кажем „нашу” позорницу, ма колико је она смањена у односу на време када је придев „наш” покривао просторе који су данас иностранство. Али, свако ко је одрастао, живео и сазревао у једном ширем културолошком миљеу, а успут под именом и презименом носио некакав мислећи садржај, не може бити равнодушан на поништавање ширег контекста. Није у питању југоносталгија, већ искуство живота у YУ Унији. Када будемо достигли економски и духовни стандард од пре четврт века, много тога ће бити јасније. Није исти поглед из кртичњака и са брда. (Ево теме, да не кажем пластичне коске, за доконе блогере.)

Година 1990. била је у Европи проглашена годином туризма. Какве ли ироније у тој најави ако помислимо на колоне које ће се убрзо покренути не би ли промениле место боравка. Групни рад аутора, домаћих и страних, на позоришном пројекту Југославија, трагичној комедији забуне, окупио је завидну екипу глумаца и технике. Спонзори представе биће широке руке. Стотине хиљада статиста населиће бојна поља, логоре и гробља, а они срећнији упутиће се избегличким колонама кроз рушевине и паљевине према сигурнијим дестинацијама. Као последица свега, на територији „наше” позорнице успоставиће се нови облици живота, нове државе, нервозне и плахе, појавиће се нови центри моћи, званични и у сенци, настаће нова владајућа класа која у условима јаке моралне радиоактивности убогим статистима делује као богомдана. Једино што недостаје јесте културни модел. До њега се не долази акламацијом, кроз статуте и комисије, већ се годинама ствара групним радом снажних индивидуалности. У клими корупције, криминала и поремећених вредности, за то су потребне деценије.

(/slika2)Београдски Центар за културну деконтаминацију јесте већ петнаест година оаза нормалности, место где се не састају само истомишљеници, већ пре свега они који критички мисле, који сумњају, који сведоче, који суочавањем различитих погледа долазе до некаквих истина, који верују да зло не може остати скривено и некажњено.

Павиљон Вељковић, како су га назвали оснивачи Центра за културну деконтаминацију као омаж људима који су у том простору раније живели и стварали, јесте место где се слободно дише. Српска агора. Јер, требало је преживети све оне године, сачувати здрав разум када је свакога дана из инкубатора једноумља стизао радиоактивни материјал, када су плаћене убице тајних служби преко ноћи рукоположене у патриоте, када се накот устоличавао у умне главе. Према речима Борке Павићевић, директорке и једног од оснивача, Центар је замишљен као „аутономна институција у којој би се неговала упозоравајућа критичност и заузимање јасног става у односу на све што се тада дешавало”. Током петнаест година постојања хиљаде људи је прошло Центром. Одржано је око пет хиљада програма, од изложби, семинара и хепенинга, до позоришних представа, филмских пројекција и књижевних вечери. Ако бисмо поменули само оне најважније, овај текст би се претворио у каталог.

Наравно, одијум који прати свакога ко се не уклапа у задату матрицу, неизбежни је ореол Центра током свих ових година. Сетимо се само почетка деведесетих година, мржње и насиља које је индуковала тадашња власт према сваком облику цивилног покрета отпора, од Београдског круга, Жена у црном, Антиратног центра до медија као што су „Време”, „Наша борба”, „Република” и Б92. Ти гласови појединаца и група спасили су част Србије. Оставили су потписе за будућност, за нека друга, боља времена. Да као сведочанство не остане само неколико лаката умољчаног порхета и буђави ђумбир. Данас делује надреално сва она гомила званичних саопштења политичара, коментара, прогласа и позива посрнулих академика, уметника и интелектуалаца која је величала политику под којом је Србија убележила најнижи водостај разума у својој новијој историји. Не би требало заборавити да је и од тог материјала надреалности грађена наша данашња стварност. Али за утеху, увек и свуда је тако било када нишчи духом завладају. Сетимо се мрака нацистичке Немачке. Поред злодела, остала су и сведочанства моралних вертикала, Томаса и Хајнриха Мана, Хермана Броха, Бертолта Брехта, Алфреда Деблина и многих других интелектуалаца и уметника. И глас Марлен Дитрих.

Када данас са раздаљине од четврт века завиримо у архиве и суочимо се са свим оним што су писали и говорили државни медији – а што је делимично не само преживело, већ се уградило у светоназоре нашег друштва – у тој какофонији наилазимо на хиљаде тада важних имена која нам данас не значе више него онај Гомбровичев господин Шолта из Ремиголе.

На питање има ли смисла и шта очекује од свега што ради, Борка Павићевић у интервјуу у листу „Време” каже: „Постоји у филозофији нешто што се зове безразложан чин. Нешто што је скупо, а нема сврху, нешто што је бескрајно драгоцено, а нема цену. Радим то што радим због невероватних сарадника који су Центар претворили у свој живот, једино тако се и може, због пријатеља и сарадника који ми чине част, због дрвета које је било сасвим мало у дворишту Центра, а сада је велико, прелепо и даје хлад”.

Од тог дрвета које даје хлад, важније је светло које се шири из Павиљона Вељковић у Бирчаниновој 21.