Проблеми се не решавају гледањем у пасуљ

Приче о години кризе у Српском народном позоришту протекле јесени засениле су успешне представе за које је тражена карта више и на матичној сцени у Новом Саду, и на бројним гостовањима. Узбуркане емоције, повишени тонови и лоши међуљудски односи, најчешће су биле теме разговора о овој угледној кући.

Познат је и епилог: управник Миливоје Млађеновић поднео је оставку, а уместо њега за вршиоца дужности именован је Александар Милосављевић, дотадашњи директор ансамбла Драме. Милосављевић је овако за „Политику” коментарисао актуелну ситуацију у свом театру:

–  Не волим да гурам проблеме под тепих,  али ни да прећуткујем одличне резултате позоришта које је јесенас означено као црна рупа театарске Србије. Проблеми су „искрсли” пошто смо достигли завидан рејтинг, после успешног гостовања  „Риголета” у Кану,  када су три наше представе изведене на Битефу, а једна била и награђена, пошто смо два пута били апсолутни победници Стеријиног позорја и стекли углед у Европској театарској конвенцији, а са три европска позоришта формирали Асоцијацију „Квартет”,  и  добили за тај пројекат максималну субвенцију Европске комисије. На врата је закуцала и економска криза.Наши проблеми, па и међуљудски односи, нису настали преко ноћи, пау том року не могу бити ни решени. Не мислим да су Балет, Опера и Драма у сукобу. Сваки уметник има потребу да ради у оптималним условима, а сви заједно, упркос различитим начинима доласка до представе, наступају под „заставом” СНП-а.

Шта друго да буде детектовано као проблем кад живимо у држави рђавих међуљудских односа? Као да су они у Парламенту, по којем лете ципеле, савршени? Какви су односи између фудбалских навијача и полиције, или партнера у владајућој коалицији? – пита се Милосављевић.

Проблеми СНП-а судеценијама „брижљиво гајени”.  До пре неколико година редитељи су, тврди Милосављевић, долазећи на пробе у СНП, питали портире: „Ко вам је ове седмице управник?”

– Узроке проблема ваља решити реорганизацијом и ефикасним системом успостављаним на основу осмишљеног плана,али и уз подршку заинтересованих за то да Србија, Војводина и Нови Сад имају успешан театар. Договори са Војводином и Новим Садомсу постигнути, а не сумњам ни у потребу Републике Србиједа сачува СНП као националну кућу и матичну театарску институцију државе. Радимо и на томе да средствима из Фонда за капиталне инвестиције обновимо инфраструктуру зграде до 2011. када обележавамо 150 година постојања, наглашава Милосављевић.

Сви,додаје наш саговорник,саразлогом, очекују резултате. И то одмах. За континуитет развоја рђаве бесконачности у СНП-у,тврди, идеално би било да је на место в.д. управника дошао неко коме је потребно време да се снађе у сваковрсним лагумима СНП-а. Сате стране је у предности, али њега, каже, не занима да лови духове прошлости.

– Идеја је да СНП буде један од најзначајнијих домаћих театара који ће у свету репрезентовати државу. У томе ћемо успети ако анимирамо унутрашње снаге СНП-а, али и све који нам споља могу помоћи. У нашем позоришту је много талентованих, вредних и способних људи. Има и уморних од рада у ненормалним околностима и систему поремећених вредности, а неки су и заборавили да раде. Но, они први су бројнији.  Треба им омогућити да раде, подвлачи в. д. управника СНП-а.

Као примарну активност, Милосављевић је најавио борбу за решавање статуса СНП-а. А о томе колико је то деликатан посао и да ли зависи од политичких прилика, каже:

– Статус СНП-а није дефинисан вољом писаца Статута позоришта већ историјом културног живота овог народа.  Позицију СНП-а као националног театара потврдили смо уважавањем историје о којој ће сведочити и Енциклопедија СНП-а,  али и актуелни уметнички успеси. Но, адекватно позиционирање СНП-а зависи и од политичке воље. Решавање статуса је питање уважавања чињеница као и вештине којом ћемо презентовати своје аргументе. На ту једноставну чињеницу ваља подсетити све заборавне, понајпре у театру. Начин на који функционише СНП одређен је мисијом националног театра и не решава се гледањем у пасуљ или експериментом,  па ће све промене бити засноване на примени модела чију је делотворност потврдила пракса, закључује Милосављевић.