Србија је мушко друштво женског рода

Радо бих написала и објавила биографију Марине Абрамовић. Тражим подршку Министарства културе Србије за тај пројекат. Књигу би објавила издавачка кућа „Плави јахач” коју водим.

Марину Абрамовић сматрам једном од највећих икона модерне светске уметности и ретким женским гласом са Балкана, која је успела да у великом шареном свету успостави свој код на уметничкој мапи света. Имам поштовање за њену даровитост, упорност, самопоштовање и отменост.

Да сам власт у култури Београда и Србије, Марина Абрамовић имала би свој студио у Београду, катедру на неком од уметничких факултета, изложбу, велику монографију, а најмање националну пензију. Недавно је „Политика” објавила у едицији – Упознајте Србију – додатак „Чувене жене Србије” у којој нема имена Марине Абрамовић!?

Биографија Марине Абрамовић већ постоји у мојим скицама. Живот и рад ове велике уметнице предмет су мојих вишегодишњих интересовања и истраживања. О намери да напишем њену биографију обавестила сам и Марину Абрамовић у личном сусрету у Музеју „Никола Тесла”, приликом њене посете Београду 2004. године. Нажалост, сиромашне прилике у Србији и тешка ситуација у издаваштву нису ми дозволили да завршим тај пројекат. Имам намеру да са тим пројектом конкуришем на управо расписаном конкурсу Министарства културе Србије и Града Београда за капитална издања. Мишљења сам да Марина Абрамовић заслужује више од две књиге у свом родном граду.

И није тачно да нема пара за културу у Србији! Већ је главно питање, како се те паре троше и зашто сеарче паре пореских обвезника на глупости и на појединце који то не заслужују... Један од разлога за то јесте корупција и непостојање смислене културне политике и приоритета у њој. Живимо од данас до сутра, тумарамо од једног министра културе до другог министра културе, од једне партије до друге партије на власти... И тако у недоглед...

Слажем се са историчарем уметности Бранком Димитријевићем да су се многи наши врхунски уметници и ствараоци у Србији саплели о паланачку, конзервативну, мачистичку и партијску Србију. Оно што је за мене трагично по Србију, и стваралаштво у њој, о чему говори и господин Димитријевић, то је да су успешни и познати само они ствараоци и уметници који су блиски власти и центрима моћи и одлучивања. Такав став (не)културне политике девалвира свако стваралаштво. Нажалост, уметнички и људски ангажман неких уметника у Србији, па и најбољих, да би преживели, свео се само на пуку одбрану и промоцију људи на власти.

Жао ми је да о тим темама господин Димитријевић није говорио јавно и раније, док је још био помоћник министра културе Србије, у време кад је могао битно да утиче, и покрене неку иницијативу у Министарству културе Србије, како би се променио третман наших врхунских уметника.

Најмање што је могао, то је да иницира објављивање, и помоћ и подршку државе око поменутих монографија. То је за државу, која држи до себе, ситница!!! Само једну монографију годишње... То је већ озбиљан пројекат... Не делим мишљење господина Димитријевића да се у Србији не би нашао издавач који би ушао у „авантуру” објављивања монографија наших познатих уметника. Надам се да је господину Димитријевићу познато да су то скупи пројекти, за које је потребан вишегодишњи рад, да је тешко вратити капитал уложен у те репрезентативне пројекте, и да је помоћ државе или неког финансијског центра моћи ту неопходна. Наравно, ако се жели да то буде континуирана издавачко-културна активност.

Србија, иако је женског рода, нажалост, још увек је јако мушко друштво. Сурова је према женама ствараоцима, чак и у оном случају, кад те одлуке доносе моћне жене, које најчешће владају из мушких ципела. И најчешће, веома су сурове према другим женама, о чему се мора већ једном јавно говорити... Зато разумем и знам шта Милица Томић говори када каже да се као уметница, која је већ позната у свету, осећа фрустрирано у Београду, где је последњи пут самостално излагала своје радове 1988. године у Дому омладине. Радећи као издавач и посленик културе у Београду, већ годинама и сама осећам сличне фрустрације... Нажалост, моје искуство говори да Министарство културе Србије и Секретаријат за културу Београда нису сензибилисани за оно што би могли назвати – културом жена у Србији!!! Чак мање него неке друге институције у држави!!! Нажалост, ни Управа за родну равноправност Србије, као тело Владе Србије, никада није ставила ту тему на дневни ред.