Причај, причај, причај...

Не мора бити свака народна златна, па ни она: „Ћутање је злато”. Какво је време дошло, младеж ће се у свом ионако скученом свакодневном говору, препуном оног „јееее”, „типа”, „као”, „страва”... све мање служити пословицама, а све више рекламним слоганима или репликама из „култних” филмова.

Сликама и речима ТВ рекламе нуде не само изобиље робе и услуга него и несувислих спојева идеја и порука. Таква је једна из породице мобилне телефоније, она „Теленорова” која наговара: „Причај, причај, причај...”, и додаје: „Твоје речи вреде више”.

Можда је ту у питању неки обрт који обична памет не разуме. Како, рецимо, може да буде тачно да „речи вреде више” ако су „разговори у локалној мрежи нула динара”, односно бесплатни? И шта уопште може да буде вредно у брбљању и трућању залудних који бесмисленим запиткивањем намерно замајавају оне с друге стране жице?

Да ли је ауторе за овај ЕПП инспирисала наша стварност у којој се много прича у празно и у ветар, где се речи сеју шаком и капом, а из њих мало шта племенито ниче, где је ћаскање главни садржај најгледанијих ријалитија, а ТВ причаонице најраспрострањенији телевизијски жанр?

Није баш увек и за све крива телевизија, али умногоме јесте за девалвацију речи, а понекад и за деградацију размишљања (мишљења) као интелектуалне радње.

Пауза је у телевизијским емисијама недопустива, тишина је равна греху. И није тако само у телефонским квизовима и инстант лутријама у којима јадне водитељке заиста изазивају сажаљење. Немајући право ни на часак предаха, једва долазећи до даха, оне непрестано понављају, као навијене, неколико једноставних реченица вртећи у круг позив гледаоцима да се укључе у игру. „Кратке станке” нема ни у дебатним ТВ емисијама где се, ако је тема политичка, сами гости побрину за громко вишегласје и какофонично нарастање буке од саме увертире до великог финала (најсвежији пример – емисија Оливере Ковачевић „Да. Можда. Не.”)

Највише заслуга за олако трошење речи, врло често праћено и скрнављењем матерњег језика, ипак, имају млади водитељи забавних програма. Згодни, насмејани, самоуверени, они стану пред камере (не поклоне се, у реду, али понекад се и не поздраве) – и почну брзо, брже, најбрже: о музици, спорту, моди, о белосветским трачевима и аферама са домаће естраде, о „ивентима” и „хитовима”… Шта год – само да је живахно, весело, динамично, да се креће и котрља без застоја, без једне једине „неме” секунде.

Судећи по последњем издању „ПОПоднева”, Сузана Златановић – Луна Лу стигла је до сазнања да оваквом типу забавних емисија не смета мало више смирености, нешто споријег ритма и дужих целина, да нису неопходне водитељске провокације, егзибиције и каламбури зарад оригиналности по сваку цену. А телевизија Б 92 добила је „пројект” примерен свом угледу (који подразумева критички поглед на феномене, овде доказан спремношћу да се проблематизује „формат ријалити” који се гаји и у сопственој кући), односно забавни колаж конкурентан у програмском домену који није за занемаривање.