Дијаманти на железничкој станици

Специјално тужилаштво у Београду подигло је оптужницу против Петра Радоњића (41) због 12 тешких крађа почињених у једној недељи маја 2000. године у јапанским градовима Кјото, Тојонака, Амагасати, Ибараки и Икеда, сазнаје "Политика". Овај Никшићанин, кога је Јапан запамтио по томе што је успео да се из затвора у Осаки домогне слободе и нестане, после три месеца ћутања признао је наводе оптужбе која га терети за крађу дијаманата вредних 750.000 авра.

Радоњић је у пљачкашке походе ишао са троје саучесника – Митром Бошковићем, Славицом Радовановић и Ђурђицом Ђурић. Са њима је ухапшен током тринаесте пљачке у граду Икеда, 14. маја 2000. године. Док је Радоњић штрајковао глађу, издејствовао прелазак у болницу, а затим и бекство из ње, његови саучесници признали су све и још тада окајали своје грехе у земљи излазећег сунца. Радоњић ће се са правдом суочити у Београду, где годинама живи под новим именом – Петар. У време пљачки у Јапану звао се Здравко.

"Рецепт" за пљачке ове групе био је увек исти. Радоњић и девојке заговарали су продавце у златарама. Бошковић је деловао незаинтересовано кријући се иза Радоњићевих широких леђа. Док су остали са продавцима причали на енглеском, он им је на српском давао инструкције у стилу "Помери се лево, десно, назад". Затим је, сакривен иза њих, из витрина неометано вадио вредан накит. Само једном се десило да Бошковић из неке витрине није успео да извуче накит, па је то уместо њега урадио Радоњић.

У јувелирницама су се увек задржавали дуго, трудећи се да им продавци отворе што више витрина. Имали су обичај да купе неки мање скуп комад накита и наруче много вреднији. Једном се десило да су направили тако велику поруџбину да су им продавци из златаре чак дали поклон. Наруџбину, разуме се, нису платили.

Продавцима је углавном требало времена да схвате шта се дешавало пред њиховим очима док су услуживали ове "купце". У једном случају протекло је недељу дана да открију да су покрадени. Сав плен у дијамантима група је скривала у гардероби за пртљаг на Железничкој станици у Осаки, како полиција, у случају хапшења, ништа не би пронашла код њих. То скровиште открили су сами када су ухапшени.

Истрагом у Јапану утврђено је да је саучесник групе био извесни Дејан из Милана, који им је обезбедио лажне пасоше за пут. Њему су давали дијаманте. Највећи део новца међу собом су делили Радоњић и Бошковић, док су девојкама давали мање суме.