РУСКА ОКТАВА

Почело је похвалама руском разумевању косметске ситуације. Наставило се наговештајем да би Москва могла да употреби вето уколико Запад покуша да до краја године наметне независност. Не знам где ће се завршити.

Београд је дипломатску активност подигао за октаву и изгледа да поново открива Москву док Војислав Коштуница у Владимиру Путину види савезника у коме тражи ослонац затежући конопце према Западу.

"Србија и Русија су упућене једна на другу већ пуна два века, откад постоји модерна српска држава", рекао је недавно српски премијер домаћину у Санкт Петербургу а у сличном тону је, не пропуштајући и православне споне, говорио у интервјуу РТС-у. Затим су стигли опширни цитати non-paper који је руски представник у Контакт групи презентирао западним колегама у Бриселу, све уз вето "између редова".

Ако вето сматрам нереалним, отопљавање између Београда и Москве је реалност. Српско-руски односи напустили су мини ледено доба које је овде завладало после демократских промена, еуфоричног заокрета ка Западу и дискриминацији Русије. Од сусрета Путин-Коштуница у Сочију јуна 2004, Русија је почела да се враћа у Србију. Отопљавању је прво допринео бизнис. Онда је у пратњи стигла политика.

Путин није пропуштао прилику да каже да је Косово "бандитска енклава" Европе. Признао је да су се руски војници одатле повукли јер су им генерали НАТО доделили секторе где нису могли да помогну Србима и другом неалбанском живљу. Није желео да присуство руских војника да легитимитет албанским сепаратистима.

Дипломатама је дао задатак да се ангажују око "праведног решења" за Космет. Уз све постојеће лимите јер тешко да ће Запад кориговати своју политику. То га није спречавало да у неколико наврата критикује Београд зато што не зна шта око Космета заправо хоће. Неодлучност није његова особина. Када је својевремено боравио у Будимпешти, на питање домаћина шта мисли о Србији и проблему Косова, узвратио је металним гласом: председник једне велике земље са председником једне мале земље не разговара о проблемима друге мале земље.

Београд је уважио критику. Српска преговарачка платформа је утаначена. Дошло се до тога да око Космета у овом тренутку Србија и Русија имају битне тачке додира. Заједнички се апелује на стрпљење а не орочавање преговора о статусу до краја године. Обострано је противљење свакој врсти наметнутог решења: нова резолуција Савета безбедности – она која ће заменити чувену 1244 – мора да буде одраз преговора и компромиса Београда и Приштине уз поштовање међународних правних норми.

"Историјског компромиса" нема уколико се намећу стриктни рокови и једнострана решења. Пуна идентичност принципијелних ставова две стране, рекло би се дипломатским речником. Присност почива на коинциденцији интереса. Србију и Русију тиште слични проблеми.

Москва одавно понавља да би се преурањено давање независности Космету одразило на друге сличне конфликте, укључујући и оне унутар Заједнице независних држава. Не само да би се радило о правном преседану, већ и о отвореном покушају заобилажења норми међународног права.

Када то кажу, руски званичници мисле на сепаратистички режим Трансдњестра с којим је суочена Молдавија, на области Абхазије и Јужне Осетије отцепљене од Грузије и на Нагорно Карабах, велику јерменску енклаву унутар Азербејџана која је дуго узрок тензије између две кавкаске државе.

Али, правници и политичари истовремено могу да кажу и "да" и "не". То је део њихове професије и – проблема. И Повеља УН говори о два међусобно искључујућа принципа: непроменљивости граница и праву на самоопредељење. Не зна се број жртава ове контрадикције. Као што је знано да се воља народа уважи тек пошто се намире многи други интереси.

Данас нико не може са сигурношћу да каже зашто Европа нагиње праву на самоопредељење косовских Албанаца по цену гажења принципа неповредивости граница Србије. И то у време када бриселски званичници сматрају да конфликте између Молдавије и Трансдњестра и Грузије са Абхазијом и Јужном Осетијом треба решити у корист – централних власти Молдавије и Грузије.

Зашто је Србима ускраћено право на регион који сматрају својом историјском колевком а Грузијцима, који тврде исто, није? Ко ће и како народима Абхазије и Јужне Осетије објаснити зашто не могу да се одвоје од Грузије а Космет може од Србије. Микс историјских и демографских аргумената очито се различито тумачи.

Путин би да уједначи принципе решавања регионалних спорова заснованих на међународном праву и уважавању интереса народа умешаних у конфликте. "Када чујемо да је један приступ могућ на једном месту а неприхватљив на другом, то је тешко разумети и још теже објаснити људима", каже Рус. Коштуница је више него сагласан.

Има међутим још нешто. Путин признаје територијални интегритет Грузије али последња званична саопштења Москве истичу да овај интегритет није "политичка или правна реалност". Грузија, другим речима, треба да прихвати оно што је стварност: контролу над Осетијом и Абхазијом изгубила је пре 15 година. Шта би из овога могло да се закључи? Барем да око Космета не треба очекивати руски вето у Савету безбедности.

Сасвим је друга тема како на српско-руско зближавање гледа Запад који у последње време не пропушта прилику да критикује Путина оптужујући га за ауторитарност, рат у Чеченији а одскора и за подршку иранском нуклеарном програму.

Џудиста из Кремља досад је у више наврата показао да за то не хаје. Он никада није био послушник Запада. И те како је свестан и личне и снаге своје земље којој је повратио моћ, утицај и респект: Русију извукао из каљуге примитивне транзиције, корупције и криминала, зауставио процесе дезинтеграције, изборио се са феудалцима новог кова, олигархе ставио под контролу и иза браве а Русима вратио достојанство.

Србија није Русија. Много је примеса дивљег капитализма. Немамо нафту. Нисмо се изборили са корупцијом и криминалом. Црна Гора је отишла а не зна се шта ће бити са Косовом. Нека министарства су зарад опстанка коалиције на власти постали феуди. Тајкуни су махом недирнути. Општа криза је и даље подстанар Србије. Народ је апатичан.

Коштуница није у Путиновој позицији, мада није једини који би то волео. Ако не мари шта поводом приближавања Москви злурадо говоре овдашњи критичари који потајно праве паралеле са временима када је Београд узалуд жудео за федерацијом са Русијом и Белорусијом, премијеру не може да буде свеједно да му на Западу не поричу демократичност али га сумњиче за латентни национализам.

Како ће на београдске похвале Москви реаговати Вашингтон и Брисел? Премијер ће морати да брани суверено право да за савезника изабере реалистичног прагматичара одлучног да сваки посао кога се лати истера до краја. Мораће да их подсети да и он и Путин – конзервативци са државотворним амбицијама – говоре о партнерству са Западом. Мораће да им објасни да инсистира на патриотизму јер избегава анационални глобализам и екстремни национализам. И, нека их подсети да и "старо језгро" Европске уније – оно које не чине бивши питомци Варшавског пакта – и те како пази какве ће односе имати са Москвом.