На ивици опстанка

У набујалим емоцијама политичких разговора о будућем статусу Косова и Метохије нико не поставља питање како живе и од чега ће живети грађани те покрајине. Та економска чињеница једина је "стварна реалност" Космета, без обзира на то какво ће бити политичко решење будућег статуса, каже за наш лист вишегодишњи дописник Танјуга из Лондона Синиша Љепојевић, поводом тек изашле његове књиге о економији Косова и Метохије, коју су заједнички издали "Политика" и Танјуг.

Економска реалност Космета је, међутим, поражавајућа, а ништа му није изгледнија ни скорија будућност. Све анализе Светске банке, Међународног монетарног фонда и Европске уније показују да привреда Космета, чак и у најоптимистичкијим пројекцијама, није самоодржива. Нема услова, каже Љепојевић, да подмири потребе свог становништва и обезбеди стабилан друштвени развој.

Без обзира на то какво ће бити политичко решење статуса, два су, према свим анализама, основна услова да привреда Космета крене "с мртве тачке". Оба су подједнако важна. То су интеграција косметске привреде у окружење и нови инвестициони талас. Без инвестиција и, пре свега, повезивања са привредом региона, Космет не може да крене.

Тешко је оценити, каже, шта је у постојећим околностима теже остварити. Повезивање с окружењем, пре свега са Србијом којој покрајина још формално припада, отежано је у највећој мери емоцијама Албанаца. Политички покрет Албанаца, који тражи независност, своју енергију углавном црпи из мржње према комшијама. Та мржња је чак и институционализована, јер привремену локалну власт на Космету чине управо они који су на тој мржњи и направили каријере.

То, међутим, и не мора да буде озбиљнији проблем. Живот је, као и обично, јачи од било каквих политичких концепција. Албански трговци су већ, најчешће у тајности, успоставили сарадњу с окружењем, махом са Србијом. Космет увози преко 80 одсто својих потреба, највише храну, тврди наш саговорник и додаје да у највећој мери тај увоз отпада на производе из Србије, без обзира на то што та роба на Космет понекад стиже преко Македоније и чак Словеније, па се статистички приказују другачији подаци.

Далеко већи и озбиљнији проблем јесу инвестиције за оживљавање косметске привреде. Реч је, наравно, о озбиљним дугорочним инвестицијама у индустрију и инфраструктуру, а не о приватизацији продавница, аутобуских станица и складишта.

Таквих инвестиција још нема. И, како сада ствари стоје, неће их ни бити у скорије време. Инвеститори, сви одреда, без обзира на то да ли су домаћи или популарни и фаворизовани инострани, пре свега траже стабилан правни систем и владавину закона, повољан људски амбијент с квалитетном радном снагом, јасну власничку структуру и инспиративан друштвени амбијент. А све то је управо оно чега нема на Космету. Зато и нема инвестиција. За седам година колико је међународна управа на Космету регистровано је само 30 милиона евра страних инвестиција. И тај статистички податак је под сенком сумње, упозорава Љепојевић.

Иако је администрација УН донела низ закона, који као слово на папиру личе на правни систем, ситуација се није побољшала. За инвеститоре је посебно упозорење и оцена Светске банке да су се економска ситуација и правни систем нарочито погоршали када је део овлашћења пренесен на локалну власт, Привремену владу Косова. Када се томе дода и распрострањена корупција и организовани криминал, чији су део и неки од високих политичких функционера, онда је јасно зашто нема страних инвеститора.

Посебно занимљив инвестициони проблем је такозвани људски фактор. На Косову има много људи, али, наглашава Љепојевић, нема квалитетне радне снаге. Космет је најмлађа популација у Европи и више од половине становништва има између 18 и 26 година. Али, према анализи Светске банке, та " кључна" популација је по европским стандардима неписмена. Ти људи немају образовање неопходно инвеститорима нити елементарне стручне способности за озбиљнију привреду.

У преводу то значи да купац неког великог привредног система мора да доведе раднике из окружења. Истовремено, због проблема безбедности, инвеститор би био принуђен да за те раднике изгради посебна насеља, неки врсту гета, с посебним обезбеђењем, здравственом заштитом и инфраструктуром. То је прилично скупо и –  ризично.

Једини простор који је делимично уређен јесте финансијски систем. Проблем је, међутим, што нема новца. Космет углавном преживљава од приватних пошиљки Албанаца који раде у иностранству. Али, тај новац се на Космету задржи свега по неколико дана, јер се њиме плаћа увоз. Одмах одлази. Да би тај новац био у функцији развоја Космета било би неопходно да се у покрајину укључе и банке где те паре завршавају, а то су углавном оне које финансијски сервисирају произвођаче робе која се увози на Косово. То значи – банке из окружења.

Када би се у таквим околностима неко и одлучио да уложи новац, поставља се питање у шта да инвестира. Приче о великим природним богатствима Космета су велика заблуда и једини озбиљан потенцијал је лигнит за производњу електричне енергије. Али, у идеалној варијанти неке стране инвестиције, која би у старту требало да буде преко милијарду евра, Космет би електричне енергије максимално могао годишње да оствари око 220 милиона евра. А то је мање од 17 одсто потреба косметског буџета.

А онај ко би се одлучио на такву инвестицију настојао би да сличне инвестиције има и у Србији, Македонији или Црној Гори. Значи, поново окружење. Све то нуди закључак, каже на крају Љепојевић, да је економска реалност "експлозивна направа у настајању", која је стварна претња стабилности целог региона, а не какав ће бити политички статус Косова и Метохије.

-----------------------------------------------------------

Висока незапосленост

Незапосленост на Космету је званично 56, а незванично око 80 процената. У неким срединама, као у Косовској Митровици чак 90 одсто. У прошлогодишњој анализи Светске банке се такође тврди да 52 одсто становника Космета живи испод границе сиромаштва, а њих 13 процената је у изузетној беди. И то нису само људи који немају никакве приходе. Граница сиромаштва је мерена стандардима генерално сиромашне југоисточне Европе, а не светским критеријумима. Уз то, образовни систем не производи образоване и стручне људе, а здравствена заштита готово да и не постоји.