Надам се веселом крају

Специјално за Политику
Брисел – Прва од пет изложби које ће Белгија посветити обележавању 200 година независности Мексика и 100 година од револуције јесте изложба „Фрида Кало и њен свет” у дворани „Бозар” у Бриселу.

До краја априла ове године планиране су и „Frida Kahlo y su mundo”, највећа збирка цртежа и слика ове уметнице до сада приказана у Белгији, „Imagenes del mexicano”, скице чувених мексичких сликара који су портретисали Мексиканце, „Mundos mexicanos” – изложба савремене мексичке фотографије, „Mexican modernism”, о савременој архитектури у Мексику, и, на крају, „Alebrijes” – изложба скулптура у традиционалној техници „папир маше”. Трагичан живот Фриде Кало (1907-1954) почиње од њене шесте године када је оболела од дечје парализе и остала хендикепирана. Потом, у тешкој саобраћајној несрећи ломи кичму и месецима лежи у кревету.

Почиње да црта, прво на гипсу у коме је заробљена, а касније на платну, јер су јој родитељи инсталирали штафелај у кревету и велико огледало на плафону. Тако је Фрида могла да види свој одраз и због тога је често сликала аутопортрете.

Изложба је зато и осмишљена тако да су свуда постављена велика огледала, у којима се назиру Фридина дела и силуете посетилаца који их посматрају.

Поред цртежа, фотографија и писама, изложено је и двадесетак слика међу којима су најупечатљивије: „Аутопортрет с мајмуном”, „Сломљена кичма” и „Аутобус”, док „Портрет Алисије Галант” јасно показује утицај ренесансе и маниризма на њено сликарство, као и дивљење према Модиљанију. Фрида је такође црпила инспирацију у преколумбијској уметности, мексичкој народној уметности као и у колонијалним портретима.

Обузета револуционарним заносом, Фрида Кало се удаје за Дијега Риверу, тада већ реномираног сликара и левичара.

Дијего и Фрида много путују и често бораве у Њујорку и Паризу. Она се тамо упознаје са надреалистима, али се не слаже са њиховим ставовима према уметности. „Сви ме сврставају међу надреалисте, а то је неправедно! Ја никада нисам сликала снове; оно што видите на платнима је одраз моје реалности!”, говорила је Фрида.

У њеној биографији познати су детаљи о интимним сусретима са Лавом Троцким, бисексуалност, страсна веза са Ривером, њихов развод и поновно венчање.

Свет страхова, заноса, ноћних мора, разочарања због неповерења у свог мужа и немогућности да постане мајка, Фрида преноси на своја платна. Фридин лик и њен укочени поглед указују на патњу и унутрашњи хаос који су део њене свакодневице. Чак је и Пикасо једном изјавио: Погледајте њене очи! Ко је у стању да наслика овакав поглед? Ја сигурно нисам!”.

Фрида Кало је умрла 13. јула 1954. године у кући у којој се родила, чувеној „Casa azul”. Одмах после смрти, Фрида је постала легенда, пре свега у својој земљи, али убрзо и у Америци и Европи. Последње речи које је записала у свој дневник поред цртежа црног анђела биле су: „Надам се да ће крај бити весео и да се никада нећу вратити”.