Од трња до звезда

Данас су они већ славни Пилерови које је на звездане стазе лансирао ТВ шоу „Ја имам таленат”. Али да није телевизије, на тим путевима не би се нашли, или бар задржали, ни многи други од оних који су се окупили на додели „Оскара популарности”. Сви њихови музички, глумачки, спортски успеси не би били довољни за освајање тог признања да их није здушно подржавала телевизија. Значај онога чиме се баве увећавана је чињеницом да се мали екран за њих штедро отворио. Директни преноси турнира, снимци концерата, чести интервјуи и мини портрети, место у вестима ујутру, у подне, увече, гостовања у магазинима од културних до трачерских, емисије са појединостима из приватности... имали су непосредан утицај на то какво ће ко место заузети на јавној сцени и на какав ће пријем наићи у широј јавности.

Знао је то добро Зоран Предић када је, као главни уредник „РТВ ревије” својевремено смислио „Оскар популарности”. Била је то не само једна од акција за подизање тиража, него начин да се ојача спрега између медија и публике. Први су радили на производњи популарности као заслуге за „номинацију”, а другој је припало демократско право одлучивања о победницима. Ништа логичније него обновити овакав поступак баш сада када телевизија више но икад диктира систем вредности, одређује поредак личности и дела у стварности, не само у сфери естраде, а њена публика одлучује, не само о судбинама појединаца, једноставним гласањем путем мобилних телефона.

Прошлонедељна приредба у „Сава центру” била је смеша великосветске гламурозности и локалне срдачности, коректног професионализма и мање успеле импровизације. То што се Лепа Брена јавила из Птуја а Северина појавила у Београду потврђује чињеницу да су естрадни и остали уметници први ешелон за пробијање новоуспостављених државних граница на Балкану, уз мафију и криминалце засад једини којима је ексјугословенски простор доступна и подстицајна пословна средина.

А шо се тиче Пилерових, управо ових дана послужили су као пример једног другачијег вида телевизије. Приказана је, наиме, стара емисије Оливере Панић из серије „Наличје велеграда” (РТС, 2003) о малишанима који свирају у „Кнезу”, о њиховим родитељима, о породичном дому... Уз ово поглавље, прича о Пилеровима добија додану димензију и пуноћу, а телевизија доказује важност своје улоге у сведочењу о свеукупности живота – од трња до звезда. Јесте да је пријатније гледати (у) звезде, али је обавеза телевизије да поглед својих гледалаца спушта и ка земљи где постоји реалност мимо „ријалитија” и ван „светлости позорнице”.