Није свеједно

Србија је прошле године извезла у свет хране за око две милијарде долара. То је око 40 одсто од укупне вредности нашег експорта. Предњачиле су испоруке кукуруза, шећера и малина. Веома је важно то што је реч о производима код којих је такозвана увозна компонента веома мала, па је тај извоз чист ћар. Да је то тако сведочи и чињеница да је пољопривреда лане направила суфицит у размени са светом од око 637 милиона долара.

И то је, рекло би се, добра вест. Оно што није добро односи се на сазнање да је тај прошлогодишњи резултат нешто слабији, за око 0,6 одсто, него 2008. Толики пад није смак света, ако се зна да је наш укупан извоз лане био чак за четвртину мањи него претходне године.

Шта нам говоре ове две паралелне информације?

Да треба подстицати производњу и извоз пољопривредних производа, јер неку другу извозну робу коју можемо напољу продати по иоле конкурентним ценама – немамо. На врху извозних листа доминирају челик, гума, хемија и – храна.

Србија већ годинама има одобрење Европске уније да на њено тржиште извезе око десет хиљада тона свежег јунећег меса, a ми смо им 2009. продали свега 990 тона. Европа је омогућила Србији да извезе годишње на њено препуно тржиште и 63.000 хектолитара вина. Отпремили смо јој лане свега 11.246 хектолитара.

И пример број три. „Наших” шест шећерана, јер су све одреда у страном власништву, захваљујући споразуму са ЕУ, испоручило је европским купцима 182.000 тона шећера. Таман толико нам је и дозвољено. За тај слатки контингент добили смо 134 милиона долара или 730 зелених новчаница по тони. Цена и по, тврде стручњаци.

Неко ће упитати чему сва ова прича и има ли у њој неког заједничког именитеља? Наравно да има. Реч је о држави и њеној недефинисаној улози у целом овом послу.

Њој никако не може бити свеједно колики су јој извоз, увоз, трговински дефицит, развој, запошљавање, стандард становништва, економске перспективе… али се, када дођемо до конкретних ствари – као што је подстицање производње меса или вина, само као примера, а никако као јединог ослонца – она ствари препушта некаквој невидљивој руци тржишта и интересу предузетника.

Та производња дуго траје и претпоставља извесност на дуге стазе – и до две деценије. Тражи велика улагања и организацију не само у производном смислу. За извоз од десет хиљада тона свежег меса, на пример, потребно је крдо од најмање 100.000 утовљених бикова. Ми их немамо довољно чак ни за себе, а камоли за извоз.

Улагања у производњу меса кудикамо су мања него, рецимо, у производњу телевизора или аутомобила, али држава као да неће да види шта раде Холандија и Данска, земље које су више све друго него сељачке, али се не „стиде” да хране јунетином и свињским месом пола Европе. Оне, међутим, тај посао нису препустиле само сељацима и њиховој довитљивости, већ стоје иза њих подједнако као иза „Филипса” или „Карлсберга”.