Рани јади

Коначно добисмо домаћу верзију „Беверли Хилса”, „Несташних година”, „Гимназије”... и сличних серија у којима смо упознавали живот америчких, аустралијских, француских... тинејџера све тражећи паралеле, сличности и разлике са овдашњим њиховим вршњацима. Својевремена популарност поменутих наслова потврђивала је потребу младих гледалаца да на ТВ екрану нађу сопствену генерацију у главној улози, са јунацима са којима се могу поистовећивати, у ситуацијама које су им сродне. На пријемчивост ових „омладинских прича” није пресудно утицало национално, социјално, културно па ни економско окружење у којем се одвијала свакодневица неког школског друштванцета на овом или оном крају света, већ „рани јади” који су све њих обрвали у тим осетљивим адолесцентским данима.

Да ли су и оне ономад, пре деценију-две, као сада „Приђи ближе” (РТС, сценарио Даница Пајовић, режија Петар Станојловић) рађене по методи „Едукација кроз забаву” није познато. Но јасно је било да вешти аутори нису тада заборавили ниједну младалачку муку, нису заобишли ниједан мали-велики проблем: сламање родитељског (и професорског) ауторитета у освајање слободе; искушења другарства и пријатељске верности; тешкоће у учењу, не само градива, него и правила друштвене прилагодљивости, толеранције, солидарности, прихватања различитости… У драмски контекст смештани су и богати и сиромашни, и црни и бели, и здрави и болесни. И прво пијанство, и први секс. И добри и лоши поступци. И лепе и ружне емоције... А све то с циљем да млади гледалац из те виртуелне, телевизијске стварности извуче неку поуку, савет, решење, путоказ за сналажење у реалној, сопственој.

Нема сумње да ће баш тако бити и у серији „Приђи ближе” што се концепта, садржаја, третмана тема тиче. Но ефекат ће зависити од уверљивости интерпретације, највише од тога колико ће актери деловати убедљиво, природно и аутентично. Прва епизода ствара утисак да је већина искусних глумаца одмах нашла праву меру за своје ликове, а да међу младима има префорсираности и „преглумљивања”. Чини се, такође, да примењена духовита решења, као елемент неопходан за релаксирајућу и забавну димензију драмског ткива, могу да склизну у олакост, произвољност, карикатуру. Наглашенија документарна фактура у односу на стилизацију могла би да помогне да серија у целини постане функционалнија.

А све то под претпоставком, наравно, да се тинејџери од компјутерског окрену ТВ екрану. Бар 45 минута седмично, недељом предвече. Уколико су они тада на „фејсбуку” или у припремама за излазак – гледаће одрасли. Може и њима ваљати...