За четири деценије четрдесет главних ликова

Прокупље – Премијера „Генералне пробе самоубиства“ Душана Ковачевића напунила је велику салу Аматерског позоришта у Прокупљу. Увек је тако, ево већ четрдесет година, када је у главној улози Мирољуб Мировић звани Фацир. Ова представа била је, управо, посвећена његовом јубилеју: четири деценије глуме.

Остварио је до сада Мировић 40 главних улога и окитио се многобројним признањима: најбољи је био бег Пинтеровић у „Хасанагиници“, па кум Света у „Мрешћењу шарана“, Миладин у „Ђекни“, па Пуљо у „Хамлету из Мрдуше Доње“, Ђорђе џандар у „Свети Ђорђе убива аждаху“, Шопаловић у „Путујућем позоришту“, Лука Лабан у „Професионалцу“ ... Нема смотре аматерских позоришта Србије, а да Фацир не освоји неку од награда. Њему је недавно припала и награда за улогу Хаџи Томе у „Коштани“ на Међународном сусрету драмских стваралаца у Хрватској.

А све је почело, казује Мировић за „Политику“, још у Средњој финансијској школи у Београду. По повратку у Прокупље одмах се укључио у рад овдашњег Аматерског позоришта. Била је то сезона 1969/70. када су на сцени већ били легенде: Бора Игњатовић Попадиче, Стојан Милошевић Кеза, Бранко Павловић Цинцар, Иван Јовановић... Од њих је, каже, много научио. Играо се тада „Ђидо“ и нашла се улога и за Мировића. Већ следеће сезоне добио је главну улогу у „Радо иде Србин у војнике“. А онда се ређају улоге у класичним комадима, од „Зоне“ до „Сумњивог лица“. Доласком Хранислава Драгутиновића, стижу савремени комади, у које се Фацир брзо уклапа и осваја публику и награде.

– Са прокупачким позориштем сам срастао, толико да ми је цео живот проткан њиме. Са његовим ансамблом доживео сам многе радости и туге. Прошли смо целу бившу Југославију, од Ђевђелије до Сежане. Били смо гости и у Швајцарској, Аустрији, Бугарској... Ево, недавно смо опет гостовали у Хрватској. Мој јубилеј је – врхунац онога што сам све урадио у позоришту – каже Мировић.

Могло је да буде и другачије. Мирољуб Мировић био је један од најталентованијих прокупачких кошаркаша. Добио је позив за омладинску репрезентацију. Али му, каже, није дозволио тренер. Бојао се да ће напустити КК „Топличанин“ и отићи у Београд. Рекао му је: „Ма где ти да будеш репрезентативац, тек си се испилио. Још не знаш димензије игралишта, висину и обим коша...“

Има Фацир још један хоби – кафане. Једну је и сам отворио у центру града. Ту се приређују песничке вечери, окупљају љубитељи старих градских песама и романси. И он се, често, својим сонорним баритоном придружи гостима. Воли стари мерак и боемију.

Сада много ради са младим глумцима. Има их у Прокупљу доста талентованих, као што их је увек овај град имао. Помиње Драгутина Добричанина, Душана Јанићијевића, Уроша и Сашу Гловацког, Михајла Костића, Љиљану Драгутиновић... За своје успехе захваљује оним старим од којих је учио, али и својој супрузи Душанки и деци Марији и Марку, што имају разумевање за његов напоран, али богат рад у позоришту.

Д. Борисављевић