За повесницу Београда

По добром старом обичају у овдашњој штампи, млади новинари, скоро без изузетка, почетнички су пекли занат у Градској рубрици. После те обавезне практичне школе напредовало се, према заслугама, ка „елитнијим“ редакцијским пословима.

У телевизијском новинарству каријере се одвијају брже, скоковитије и мање предвидиво, али је прослава тридесетогодишњице Београдске хронике (РТС) показала да је и у овој медијској кући дуге традиције примењивано поменуто правило. Сви уредници и сарадници из првих година емисије постали су потом познате, важне и утицајне телевизијске личности, а рад у „Хроници“ памтили су и ценили као неопходно, корисно и подстицајно професионално искуство.

Постављена на самом почетку као информативна емисија магазинског типа, разноврсна по темама, растресита по форми, слободна у комуникацији, „Хроника“ је новинарима омогућила већу изражајност, наглашавање сопствене индивидуалности у стилу уређивања и вођења програма, право на импровизацију, на „шпрахфелере“ и „лапсусе“, на лични модни, музички, сценски укус.

Реакције гледалаца нису могле изостати. Публика је неке од њих симпатисала, друге није, али никад није била равнодушна. Они водитељи који су то схватили као предност остали су у „Хроници“ да ту стекну и сачувају препознатљивост, популарност и статус ТВ лица – од Банета Вукашиновића, некад, до Раде Ђурић, данас.

За успех емисије у целини, и сваког појединца у њој, пресудно је уверење публике да је „Хроника“ стално у служби грађана, да разуме потребе и проблеме из њиховог свакодневног живота, да усрдно преузима улогу посредника између њих и власти. Поред тога, много је садржаја који емисију чине занимљивом, пријемчивом, па и забавном и за гледаоце који нису Београђани – јер, понекад Београд стварно јесте свет.

Што се града тиче, његове историје и савремености, лица и наличја, увек има довољно изазова и за друге програме РТС-а, првенствено документарне. Анита Панић је један од аутора на тај начин заинтересованих за Београд. Њена посвећеност причама о граду и његовим јунацима потврђена је недавно репризом емисије „Пироманци“ и серије „Скадарлија“. Било да је реч о некадашњој београдској боемији, глумцима, сликарима, писцима који су ушли у „српски Пантеон“, или о малим уличним свирачима који су потом постали славни, то су трајни записи за повесницу Града, слике за албум чија вредност расте како се буде предавао као споменар следећим генерацијама.