Као камен који се котрља

Причу о новом албуму Џона Хајета „The Open Road” најбоље је започети згодом опеваној у нумери „Like A Freight Train”. Јунак ове песме је, када му је мајка умрла од рака, украо неискоришћени морфијум и збрисао од куће. Од тада лута по великој земљи. Сапутници су му безнадежне протуве које верују да ће негде – доле низ пут – пронаћи изгубљену наду. Горка и бизарна прича достојна страница неког романа Кормака Макартија.

Сребрни аутопут испружен преко ужарене пустиње – један од главних рокерских топоса – поприште је збивања на овом албуму. Путује се на релацији свакодневни живот – рок мит. Аутомобилом марке „форд” из 1957. године, који вози легендарни амерички аутомобилиста Фајербол Робертс – јунак истоимене песме са овог албума, преваљује се та раздаљина. Роберт Џонсон, Хенк Вилијамс, Таунс ван Зант и Боб Дилан су једини Хајетови такмаци у тој вожњи.

Албум „The Open Road” снимљен је у Хајетовој гаражи претвореној у студио. Коришћен је специјални систем за снимање звука „сонома” DSD. Њиме се успешно избегава дигитална хладноћа нове технологије. Музика има фину блузерско-рокерску ауру која одговара њеном духу и темама којима се бави. Свој допринос рокерској правоверности дали су и пратећи музичари. Свирају као врхунска кафанска банда која зна да успостави баланс између доброг штимунга и прецизне свирке. Гитариста Даг Лансио је права звезда. Повезао је Кита Ричардса и Сонија Ландрета.

О Хајетовом ауторском потенцијалу најбоље говори списак музичара који су изводили његове песме. Сви су ту, од Боба Дилана и Раја Кудера до Игија Попа и Вилија Девила. О Би Би Кингу, Бони Рејт, Ерику Клептону и Бадију Гају да и не говоримо. Једанаест нових, са овог албума, на истом су нивоу. Врхунско занатско умеће и тврда рокерска вера разазнају су у свакој од њих.

Албум „The Open Road” је блуз оријентације. Џон Хајте никад дубље у ову музику није залазио. Пришао јој је са исте стране са које су то урадили Чак Бери и „The Rolling Stones”. Занима га њена пропулзивна природа, пулсирајући ритам који наговештава кретање. У свакој песми се негде путује. Главни јунак је контроверзни лик. За себе каже да је стар човек („old man”). Жеља, или боље рећи потреба, за сталним кретањем му је, међутим, апсолутно младалачка. Као камен који се котрља јури низ путеве које му судбина подмеће под ноге. Не зна се да ли бежи од нечег или, можда, нешто тражи. У нумери „What Kind Of Man” признаје да је палио мостове, убијао наду, крао кола и дрогу, остављао ожиљке и варао у љубави.

Музика са новог Хајетовог албума води и „слушаче” на пут. Иде се на дивљу страну, међу одметнике и десперадосе који верују да ће сталним кретањем побећи од себе и судбине. Њихова узалудна нада је фина утеха за монотоност и празнину свакодневног слушалачког живота.