О делинквентима с посебним потребама нема ко да брине

У недостатку специјализоване затворске установе за лечење малолетника, шеснаестогодишњи С. Љ. из Гребенаца, који је осуђен на затворско лечење због убиства четрнаестогодишњег Л. Г., пуштен је на слободу.

Овај младић је у мају прошле године насмрт претукао свог две године млађег друга након чега му је Виши суд у Панчеву изрекао меру лечења у болници затвореног типа, с обзиром на ти да је овај шеснаестогодишњак ментално заостао, али је судија био принуђен да га пусти на слободу, пошто таква болница у нашој земљи не постоји, а специјална затворска болница у Београду нема одељење за смештај и лечење малолетника.

Парадоксалност овог случаја заменик заштитника грађана за лица лишена слободе Милош Јанковић, иначе бивши директор Управе за извршење заводских санкција Министарства правде, тумачи чињеницом да не постоје одговарајућа законска решења, а „у делу у коме закон нуди евентуална решења, држава није изградила установе за спровођење закона”.

– Наше друштво није спремно да адекватно реагује на овај случај. Чињеница је да је проблем вишеслојан и да Министарство здравља није направило установе за смештај те деце. Ако одрасла ментално недовољно развијена особа почини кривично дело предвиђен је одлазак на психијатријско лечење, а ако то дело почини малолетник не постоји установа где га можемо упутити, јер малолетници не издржавају законску казну заједно са одраслима. Постоји специјална затворска болница, али то би значило изоловати дете у затвор. Једно од могућих решења јесте да се при васитно-поправном дому у Крушевцу отвори посебна установа за јувенилну психијатрију или да се при некој дечјој клиници за психијатрију отвори посебно одељење за смештај ове деце – предлаже Јанковић.

Он додаје да су у овој ситуацији супротстављена два права – право детета које је извршило убиство и уставом загарантовано право свих на безбедност. У ситуацији у којој није могуће наћи одговарајуће решење, последња могућност је преиспитивање вршења родитељског права, јер родитељи овог детета нису били руковођени најбољим интересом детета, односно одбили су да га сместе у установу.

Помоћник министара рада и социјалне политике Љубомир Пејаковић истиче да је у конкретном случају суд морао да тражи мишљење центра за социјални рад и да на основу њиховог мишљења донесе одлуку и додаје да центар за социјални рад сигурно не би предложио упућивање ментално недовољно развијеног лица у установу затвореног типа која – не постоји. Он подсећа да је и бивши Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела био у малом „раскораку” са реалношћу, јер је предвиђао слање малолетника у такозвани „дисциплински центар”, који никада није оформљен.

Адвокат Стеван Јаковљевић који је заступао малолетног С. Љ. каже да због тешке менталне ретардације његовом клијенту није могло да се суди и подсећа да „нема кривичног дела без кривичне одговорности”, а особа која је тешко ментално ометена и менталног је узраста детета од четири године није одговорна за своје понашање.

„Ментално ометена лица су пред законом (не)одговорна у зависности од степена менталне ретардације. Лако ментално ометене особе се могу упутити у васпитно-поправни дом, али за тешко ментално ометене малолетнике не постоји установа затвореног типа у којој могу да се лече”, закључује адвокат Јаковљевић. 

Катарина Ђорђевић