ЦРНИ ТИГАР ПОКАЗУЈЕ ЗУБЕ

Попут јеврејских зилота који су ударили на Римљане да би потом остали без јерусалимског Храма и трагично завршили на Масади, ултрадесни лидери савременог Израела побунили су се против новог Рима – Вашингтона Барака Обаме.

Почело је провокативном, неки кажу и скандалозном, најавом градње новог јеврејског насеља на окупираној територији баш у дану у коме се потпредседник САД нашао у Јерусалиму.

Џо Бајден је дошао да би потврдио „специјалне везе” и да би поновио подршку Израелу против Ирана, у замену за уступак који амерички председник очекује од премијера Бенјамина Нетанијахуа.

Обама тражи да Израел замрзне градњу јеврејских насеља на територијама које је Израел окупирао у рату 1967. како би могао да се обнови мировни процес и разреши конфликт с Палестинцима који наноси огромну штету престижу и интересима Америке.

Ова насеља-колоније не само да су симбол намере да Израел задржи сву своју библијску земљу и Јерусалим као „вечиту и недељиву” престоницу, већ су и потврда игнорисања међународног права и резолуција УН која насеља проглашавају за „нелегална”.

Израел је о овој теми дубоко подељен, а Обама сматра да после 115 година модерног ционизма треба да, ако мора и притиском, помогне и Израелцима који желе да живе у миру, и Палестинцима који желе своју државу.

Обама је уместо тога добио прст у око јер план о подизању 1.600 јеврејских домова на претежно арапском истоку Јерусалима директно минира његову амбицију.

Оно што је у старту изгледало као инцидент око грађевинског пројекта, прети да се претвори у најозбиљнији сукоб у историји америчко-израелских односа. Американци су узвратили изузетно оштро. У Израелу су изненађени.

За разлику од његових претходника у сличним приликама, Обама закључује да ултрадесница Израела директно штети угледу САД на Блиском истоку и по читавом свету ислама.

Да ли се определио? Да ли му је важнија блискоисточна коалиција умерених него Нетанијахуов крајње десничарски савез?

Нетанијаху није први израелски премијер који улази у клинч с Вашингтоном, али Обама је први амерички председник који је најавио да ће пажљивије балансирати блискоисточну политику чиме се, барем реторички, за корак приближио Арапима који САД деценијама оптужују због једностране наклоности Израелу.

Дејвид Патраеус нема Обамино средње име Хусеин, али он је први амерички генерал који Израел описује као „стратешко оптерећење” САД. Слављени генерал нема дилему око корена нестабилности у региону: израелско-палестински сукоб. „Конфликт подстиче антиамеричка осећања због прецепције америчког фаворизовања Израела.”

После свих година бављења Блиским истоком не сећам се да се догодило да амерички званичници јавно кажу да је Израел „увредио” САД, да га отворено оптуже да намерно минира америчко посредовање око обнове мировног процеса, да „осуде” израелске акције или да затраже да Израел докаже да је привржен разговорима с Палестинцима.

Ово сада је један такав сасвим редак тренутак када Америка – увређена и љутита – покушава да притиском натера Израел да потпуно замрзне градњу нових насеља како би се отворили мировни преговори с Палестинцима.

Може ли Обама на нешто да примора лидере Израела? Последњи пут се то догодило после суецког рата 1956. када је Израел због силовите реакције тадашњег председника Двајта Ајзенхауера повукао војнике са Синаја.

Иако Обама делује решен да разбије уверење Арапа да су САД неспособне да се супротставе Израелу, уверење из кога проистиче наталожено неповерење према било каквом мировном ангажману САД у региону, Палестинци и Арапи засад су тихи посматрачи фокусирани, као и многи други, на питање колико је председник САД самосталан у одлучивању?

Када се Обама недавно састао с лидерима произраелских лоби-група у САД тражећи од њих да помогну да Нетанијаху сарађује, била је то прилика да утврди лимите сопствене моћи. Суочио се са силом лобиста за које тврде да већ деценијама формулишу америчку блискоисточну политику.

Двојица професора, Џон Мерсхајмер с Харварда и Стивен Валт из Чикага, подсећају да је подршка Израелу традиционално једино питање око кога се председнички кандидати не разилазе уочи избора.

Ствар се променила од како је Обама ушао у Белу кућу. Почео је да користи језик због кога се многи питају да ли Мерсхајмер-Валтова једначина и даље важи.

Обама је упозорио Израел да мора да прихвати решење две државе. Наставак градње јеврејских насеља назвао је илегалним. Поништио је став пуног разумевања које су на ту тему имале администрација Џорџа В. Буша и влада Аријела Шарона.

Шеф Беле куће све јасније подржава мировну иницијативу коју је Арапска лига прихватила на самиту у Бејруту 2002. – теми о којој савезници Ирана и савезници Америке расправљају на јуче отвореном самиту Лиге у Триполију.

Израелски лидери притисли су дугме за аларм. Забринутост је тим већа што се чини да Обама блискоисточну политику ставља под сопствену и контролу Савета за националну безбедност.

Израелу наклоњена државна секретарка Хилари Клинтон се маргинализује. Расте утицај шефа Савета Џима Џонса, специјалног изасланика за Блиски исток Џорџа Мичела или амбасадорке у УН Сузан Рајс – критичара израелске политике на окупираним територијама.

Обама је у одмеравању са Израелом по свему судећи решен да се држи златног правила реализма у спољној политици: никада не дозволи слабом савезнику да одлуке доноси уместо тебе.

Нетанијаху не узмиче. Он је, и зарад домаће политике, прихватио сукоб са Вашингтоном. Његова влада ослободила се страха око новог председника САД и у складу са неким претходним ситуацијама покушава да га третира као „црног тигра од папира”, како пише израелски мировни активиста Ури Авнери.

Израелац рачуна да се ради о пролазној кризи. По његовој слабашној теорији, којом брани провокативне одлуке о насељима, Израел би се осетио веома несигурно уколико буде присиљен на уступке Палестинцима. Онда би морао да нападне Иран – па шта год да се догоди Америци и њеним људима на терену Блиског истока.

Обама би да управо то избегне очекујући да би у том случају Техеран узвратио ударом на Саудијску Арабију и друге велике произвођаче нафте, америчке савезнике. Сви његови напори да стабилизује Авганистан и Ирак пали би у воду. Као и сва његова уверавања да Америка не стоји иза такве израелске акције.

Конкретних последица по америчко-израелске односе засад нема. Питање је да ли ће их бити. Озбиљни тонови расправе су јасни, за разлику од њених могућих последица.

Једна школа мишљења тврди да Обама неће ићи предалеко јер би то иритирало моћне јеврејске лобије и наљутило многе савезнике Израела у Конгресу у време када се на радару појављују избори на пола мандата.

Што се Нетанијахуа тиче, разумеће да Бела кућа мора да остави утисак како би задржала добре односе са арапским савезницима, објединила их у противљењу Ирану и показала подршку палестинском председнику Махмуду Абасу.

А Обама, шта би Обама? Ништа. Подсетио би да је и Џорџ Буш старији 1990. покушавао да притисне премијера Јицхака Шамира око градње насеља. Израелци ионако верују да ће он трајати само један мандат.

То значи да би Мерсхајмер-Валтова анализа могла да преживи и овај редак тренутак конфликта Америке и њеног највећег савезника на Блиско истоку.

Нисам убеђен. Прошле су године током којих су Американци мало или нимало марили за проблеме Блиског истока. Време када су конгресмени своје мандате верификовали страсном подршком Израелу. Данас, када је Америка умешана у два рата по муслиманском свету, то више није случај.