Огледало

Добро је позната улога огледала у ентеријеру. Огледало у ентеријеру има двоструку улогу: функционалну, да у њему проверавамо свој изглед; корективну, да проширимо или продубимо мали простор или да осветлимо мрачан угао собе (ако огледало поставимо тако да се у њему огледа осунчан прозор), затим естетску – ако огледало поставимо тако да се у њему огледа раскошно зеленило, цвеће, лепа слика, декоративна завеса на прозору са лепим погледом...

Сасвим супротни ефекат имаће огледало постављено на погрешном месту, на коме ће бити дуплирано оно што не желимо: нераспремљен кревет или сто на коме је гомила неопраног посуђа, неуредан чивилук препун капута, виндјакни, капа, тек скинутих ципела, рубље које се суши на зиду купатила или хаос у дечјој соби.

Али, да се вратим једној крзнарској радњи на Крфу.

Ентеријер је заиста био у архитектонском смислу – беспрекоран. Одмерене величине са интимношћу без тескобе, са подом обложеним мермером сиво-црне боје, са великим огледалима од пода до таванице. А огледала, блистава, биљурног сјаја, одражавала су оно што виде без трунке деформације. Само је веома оштро око могло да примети да су силуете тек нешто мало – издужене. Смишљена дискретна тајна коју су ова огледала у себи крила била је и те како значајан фактор када су у питању даме и – бунде.

Ретке су даме које ће у бунди деловати витко. Потребно је да буду танке у струку и високе. То је добро знала Валис Симпсон – војвоткиња од Виндзора када је изјавила: „Жена никада није довољно витка и довољно богата.” Обожавала је накит и – бунде.

„Па, ова ми стоји феноменално”, чујем пријатељицу нешто крупније грађе како говори одмеравајући стас у, по свој прилици, новој бунди. Ја, као некакав Шерлок Холмс, упоређујем њену силуету у природи и ону у огледалу. Али, продавац не дозвољава да будемо деранжирани било каквим сумњама. У пријатно климатизовану просторију, помоћник споља уноси блистави послужавник са још блиставијим чашама препуним предивног сладоледа, и ми у радњи истичемо белу заставу.

Предајемо се. Излазимо са драгоценим товаром, одлажемо пакете у паркиране аутомобиле и одлазимо на обалу у шетњу поред плавог мора да посматрамо сунце на заласку.
„Како ћемо са царином?”, пита неко из друштва.

„Ма, дај, не квари вече”, рекоше даме углас.

Носила сам своју кратку бунду са Крфа више од једне деценије, онда је моја ћерка стасала и наставила да је носи. И још увек изгледа – сјајно. Била би штета да сам тада одустала од куповине сумњајући у огледала.

Од свих прича о огледалима, најстарија је она о Нарцису. У грчкој митологији, Нарцис је био леп младић, син речног бога Кефиса. Пијући воду са извора заљубљује се у одраз властитог лика у води и отада живи у незадовољеној љубави и чежњи за њим. Раздиран том чежњом постепено вене и богови га претварају у цвет нарциса. У старијим делима ликовне уметности као што су хеленистичка и помпејанска, Нарцис је редовно приказиван као леп и наг младић који седи уз извор гледајући чежњиво у своју слику у води.

Употреба чаробног огледала одговара такође једном од најстаријих облика прорицања, и сматра се да своје порекло води из Персије. Према другој легенди, и Питагора је имао чаробно огледало које је стављао насупрот месецу и из њега читао будућност.

Тему о души као огледалу наговестио је још Платон и, по њему, особа као огледало одражава лепоту или ружноћу. Па и тада, изнад свега, важан је квалитет огледала. Његова површина мора бити савршено избрушена и чиста, да би се добио најбољи али и најистинитији одраз. Добро избрушено огледало на своју углачану површину прима црте онога ко му се покаже, а душа очишћена од свих земаљских прљавштина у својој чистоћи прима слику истинске лепоте.
Према томе, задатак огледала није само да одражава неку слику – кад душа постане савршено огледало она учествује у слици и самим тим учествовањем доживљава преображај. Значи, између субјекта који се посматра и огледала које га посматра ствара се веза. Душа на крају учествује у лепоти којој се отвара.

Постоји и теорија да је микрокосмос слика макрокосмоса и да су човек и универзум у узајамном положају двају огледала.

На све начине покушавам да побегнем од банализације огледала, али не иде ми баш најбоље. Покушала сам и са Нарцисом и са Питагором и са Платоном, значи са митологијом, мистиком и универзумом, а завршићу ову причу, нећете веровати, са женском таштином и – крзном!

Радмила Милосављевић
[email protected]