Башта од звукова

У мартовском издању програмске књижице Карнеги Хола помињу се, између осталих, Ricardo Muti, Louis Andriessen, Thomas, Louis Adès, Кронос квартет и Александра Вребалов.

Новосадска композиторка поред светски познатих уметника је нешто што нас чини поносним делом света, посебно ако се у том свету у једном од часописа она прогласи и „Њујорчанком”. Има нечег привлачног у грешци у којој неко нашој суграђанки „одузима” део идентитета и покушава да је сврста међу „своје”.

То много говори о месту које је новосадска композиторка Александра Вребалов заузела у свету нове музике, у чијем окриљу ради већ готово две деценије. Нешто мање од тог времена, ова ауторка сарађује са гудачким квартетом Кронос, данас сигурно најпознатијим ансамблом овог жанра, специјализованом за извођење савремене музике.

Ако се има у виду да се ради о саставу за кога је написано више од шест стотина дела, онда чињеница да су два опуса Александре Вребалов део Кроносовог редовног концертног репертоара сведочи о освајању могуће највишег места у озбиљној хијерархији о којој је овде реч. Музика Александре Вребалов, коју дакле Кронос радо и често изводи, нашла се међутим на репертоару још једног пројекта везаног за овај састав.

Ради се о сарадњи Кроноса и Музичког института Weill при Карнеги Холу, у коме је овај ансамбл најпре наступао четири вечери заредом, а потом од 15. до 22. марта одржао мајсторски курс за три млада квартетска састава са три различита краја света, чији је задатак био да припреме и изведу избор дела са Кроносовог репертоара.

Тако се дело Пригрли ме, суседе, у ово невреме (Hold me neighbor, in this storm) Александре Вребалов нашло на листи захтевних задатака које је требало „решити” у недељу дана целодневног рада са свим члановима квартета Кронос. Ту се прича наравно, не завршава, већ почиње. Јер, ради се о делу у коме се инструменти класичног гудачког квартета повремено замењују гуслама и тапаном, у који су укључени звуци православних звона, исламских молитви, српске народне песме, цитати дечјег смеха; у коме учесници (или учеснице!) певају док свирају, ударају ногама, речју изводе музику „ангажованије” него што се то очекује у некаквом „класичном” опусу за „најскладнији од свих музичких састава”.

Захваљујући Министарству културе Републике Србије, гусле су за овај пројекат послате из Србије, тако да вештина свирања на њима буде савладана пре него што ова радионица почне, што указује на чињеницу да политички врх наше земље у области културе разуме и подржава неговање савременог музичког стваралаштва. О значају традиције, о новој музици, о женама које свирају гусле, о визуелном аспекту музике и Џону Кејџу причао је Дејвид Херинготн, вођа и прва виолина квартета Кронос.

Квартет Кронос изводи савремена дела углавном композитора који нису део доминантних западних култура, стога би ваш ангажман могао да се сматра и „политичким ставом” оствареним кроз музику...

... Ових дана сам случајно чуо да је Шуберт написао дело за баритон и хор на хебрејски текст – не могу да дочекам да то чујем. Слично је чинио и Хајдн - користио је ромску музику. Радили су то и они који су живели раније – слушали су музику других традиција и тражили начине да је учине делом своје музике. Свирали смо са румунским ансамблом Тарафти Хајдуци, они су свирали музику из једног индијског филма, а да филм нису никад ни видели. Мислим да музичари из целог света раде те ствари. Композитори настоје да стварају нешто ново... али за мене заправо нема ништа ново у новој музици – ново је начин на који се комбинују неки елементи. Нове су можда могућности снимања, нове су технике. Дело Пригрли ме суседе, у ово невреме можда не би било могуће пре пола века или више због захтева за деловима који су посебно снимљени, а затим пуштани да звуче кроз дело. Црквена звона која се тамо чују, то је некада можда чуо неки композитор и био тиме инспирисан, али можда није имао техничких могућности да то инкорпорира у своју музику. Данас то можемо... То је радио и Стравински, то раде сви. То је изазов музике, то је привлачност наше уметности – да композитор од звукова света прави своју „башту”, своју „дневну собу”. А то је управо оно што и ја радим, што свирам.

Говоримо о традицији, а поменули сте и Хајдна... Да ли мислите да је неопходно да један ансамбл гудачког квартета на почетку своје каријере треба да пролази класике литературе за овај састав или то није неопходно уколико жели да се бави искључиво новом музиком...

Не бих желео иком да кажем шта треба или не треба да ради. Али, за мене је било веома природно да прођем кроз та дела – први квартет који сам у животу чуо био је Бетовенов опус 127. Разлог зашто ми сад седимо овде и причамо је управо та музика која ми се допала, па сам позвао још 3 другара, набавио ноте... Тада сам имао 12 година и од тада радим исту ствар. Слично је и са композиторима. Чујете нечију музику и осетите да има потенцијал, затим почнете да причате са њим и налазите заједничке „интересне зоне”. Веома брзо те зоне постају простор који се претвара у музичко дело. Тако је било и са Александром Вребалов.

Кад би вас продуцент рекао: „Хајде да сад направимо један ЦД Хајдна и Моцарта!”, то би на неки начин било ново у односу на оно што сте до сада радили. Бисте ли то радо прихватили?

Ја још нисам завршио са музиком (смех). Можда би то био најдивљији од свих снимака које бисмо урадили. Ипак, то не бисмо радили да шокирамо нашу публику. Ја желим да публику инспиришем. Постоје бројни Хајднови квартети које бих свирао и наравно да бих волео да кажу „погледај како свира Хајдна, баш је кул”. Али, оно што мене пре свега занима јесте да чујем неког данашњег Хајдна како ствара, и да будем тамо кад се он „деси”. Ја мислим да треба да подржавамо тежњу људи да стварају ту историју и да будемо њен „будни” део и да подржавамо сазнање о томе како смо дошли од Хајдновог првог опуса за гудачки квартет до овог који је данас написан... Свако налази свој сопствени „улаз” у свет музике, уопште није важно на ком месту. Знам за једног изванредног музичара из племена Шона у Зимбабвеу који изводи своју традиционалну музику, али тврди да је прва музика коју је чуо била Бахова музика коју је чуо од мисионара... Невероватно је где све налазимо и проналазимо музике и на који начин. Ево, јуче сам имао интервју у коме су сва питања била повезана са стваралаштвом Џона Кејџа. Морао сам да им испричам једну породичну причу. Моја деца су прочитала у некаквом часопису о његовом делу 4’33’’. Знали су да свирамо Кејџова дела и да се често чујемо телефоном са њим. И ово дело је постало дело које породица може да свира заједно. И не само то. Временом, када је бука у кући постајала претерана умео сам да кажем: „У реду је, Адаме, сад ти идеш у онај угао, а ти, Бони, у онај други – време је да одсвирате 4’33’’!” (смех) То је, иначе, одлично дело за све породице (смех). Али шта се дешава – дело почиње да буде све око вас, постаје изван онога што је било или што оно јесте. Постаје ново, применљиво на разне ствари...

Стравински је једном рекао да музика треба да се гледа, а не да се само слуша. Колико је визуелни моменат важан у случају квартета Пригрли ме суседе у ово невреме Александре Вребалов, с обзиром на нове инструменте и начине свирања који се у овом делу траже?

Веома је занимљиво да на нашем језику људи често кажу да су „видели концерт” (to see a concert). И то је истина, то је део ритуала који учествује у „стварању дела”. А та публика, она је за мене пресудни елемент музике. Она није нешто што долази уз музику, зато што ето мора да буде ту. Публика чини да та музика „оживи” и ја је желим ту, близу. Чак и кад снимамо, ја замишљам да је публика присутна. Нека наша најбоља извођења била су у дневним собама људи које смо знали. Па и дубоко у историју, простори где су извођени квартети били су интимни простори. Данас је управо ту и проблем - ми свирамо пред 3000 људи: како постићи ту интимност коју гудачки квартет сугерише? Ми то превазилазимо игром светла на концертима, па то чинимо и у случају дела Александре Вребалов. На тај начин се може фокусирати нечија пажња. А свако жели да ту нешто „доконструише”, да „учествује”, да „прави”... Сви стално нешто правимо и желимо да будемо део тог „прављења”, а такав је случај и са концертом.

Када је Александра Вребалов говорила о свом делу на вашем мастеркласу, истакла је да је дело Пригрли ме суседе... писано као поруџбина за Кронос, на неки начин „мачо” музика. Било је, међутим, нечег чудног у чињеници да су чланови квартета са којима сте радили били углавном жене. Жена која свира гусле – деловало је помало као „културолошки” шок за нашу традицију...

Размишљао сам о томе. Ту има више неког културолошког феномена – да ли има разлике у степену „дивљег” и „питомог” у сваком човеку. Колико је процената онога што чини женскост у неком и мушка страна... Ми смо са квартетима радили на томе да се сваки могући захтев Александрине музике оствари, изведе. И сви они то, верујте, могу једнако као Кронос квартет, независно од пола. Дакле, те предрасуде су само део вашег погледа на ствари.

Неко се нашалио и рекао да те девојке то могу да одсвирају боље од Вас, Дејвиде.

Па... знате... ја сам их учио, ја сам показао како то треба... Шта да кажем... То што су то урадиле боље од мене само показује какав сам учитељ (смех). Само су наставиле традицију великог мајстора гусли!

Када говоримо о гуслама – шта мислите о потреби Александре Вребалов да тај инструмент укључи у своје дело?Шта се може добити од те једне једине жице?

Од тог инструмента можете добити све што постоји у музици. Они који себе зову музичарима, то су они који су у стању да „покрену” ноте. Посао који раде музичари јесте да одсвирају звуке који добијају значење прво њима самима, а потом и онима који их слушају. Ми смо звукотворци, а може се много звукова направити на гуслама. Никад не бих подценио ни један инструмент. У Анголи сам срео децу која су правила бубњеве од остатака оружја, гитаре чије је тело било направљено од дела гранате... То налазим инспиративним. Постоји нешто у нашој људскости што нас тера да правимо музику независно од тога где смо и под каквим условима живимо. А то да се тога подсетимо овим делима и то у Карнеги Холу. - то је моћна ствар. Људи верују у различите ствари, ја верујем у музику. Она је диван део људске природе и ја желим да је развијем, проширим, истражим...

Ира Проданов Крајишник