Масакр у метроу

Немогуће је апсолутно контролисати град од 16 милиона становника какав је Москва, сваку станицу метроа, сваку аутобуску станицу, места где се окупља више људи. Да на сваку такву позицију ставите скенере, детекторе, камере, да сваког грађанина изувате, живот у граду би стао. Дакле, терористи се могу зауставити само правовременим информацијама о њиховим намерама, значи обавештајним радом уз пуну међународну сарадњу на том плану.

Неки извештаји из Москве показују да је било наговештаја о могућим терористичким ударима, је ли реч о конкретним подацима, или се генерално сумњало да би нападе на местима где има много људи могле да изведу управо жене-самоубице, то ће се можда открити у истрази.

У Русији живи између 16 и 20 милиона муслимана. Нису компактна и кохезивна група, живе раштркани широм Русије, не чине јединствен фронт и не говоре једним језиком. Кремљ има начина да их задовољи уступцима. Али Кремљ је у међувремену направио и грешку, дозволио је да му Иранци помогну да контролише муслимански проблем у сопственој кући. Наравно, још је рано закључити чији „рукопис” имају терористички удари у Москви, они су несумњиво последица агресивног исламизма, но имајући у виду постојеће околности на Кавказу простор Чеченије се намеће као место одакле је то дириговано.

Бомба на метро-станици „Лубјанка” директна је порука руској служби ФСБ, јер одмах поред те станице две су зграде некадашњег КГБ-а, а садашњег ФСБ. Вероватно због јаке ангажованости ФСБ-а у борби против терориста. Но, биће занимљиво видети какве ће све коментаре изазвати трагедија у Москви. Коментаре на Западу и у самој Русији. Хоће ли у западним медијима бити анализа „узрока који леже у позадини” чеченског тероризма, широке употребе речи „побуњеници” за оне који детонирају бомбе по станицама, хоће ли опет бити обзирности према екстремној бруталности? Коначно, хоће ли и Владимир Путин бити означен као индиректни кривац за масакре у метроу? Због руског ауторитаризма? Наиме, постоји у Москву и део руске елите који заступа исте ставове као чеченски терориста Ахмед Закаев који већ дуже живи у Великој Британији и који објављује чланке у британским медијима, а налази се на руској потерници. Дотичног џентлмена имао сам прилику да упознам у Грозном 1996. то је био лик за који бих помислио да му ниједна држава у свету не би дала политички азил. А дала му га је Велика Британија. Или да Илијас Ахмадов, чеченски лидер којег Москва сматра за терористу, добије политички азил у САД.

Једном речју, нема успешне борбе против тероризма у свету док не постоји јединствено гледање шта је то тероризам и ко су све терористи.