Последња романтична представа

Не дају се „прашки ђаци”. Срећом те постоје, што су још стваралачки активни и разиграни, што имају још много тога да кажу и покажу, јер како ствари стоје ускоро би почели да заборављамо шта значе оне праве, суштинске вредности филма и филмске уметности.

Ту је да нас на такве вредности подсети и писац сценарија, редитељ и педагог Срђан Карановић са својим филмом „Беса”, суптилном интимистичком драмом, деликатном љубавном причом смештеном у окружење Првог светског рата.

„Беса” је леп филм. Романтичан и елегичан, надасве хуман. Архаичан, баш као што је архаично и време у којем је смештена радња. Мајсторски режиран. С једне стране – драматуршки уобличен и чврсто постављен као стена, а са друге – прозрачан и танан попут најфиније чипке, јер се у њему водило рачуна и о оним најситнијим, оку често невидљивим детаљима. Уз осећај за добар укус и праву меру, уз доследност у спровођењу редитељског концепта, прецизан рад са глумцима, уједначен ритам и темпо, Карановић исказује и врхунски осећај за стилско јединство. Уронио је и у најтананије међуљудске односе и на површину изнео причу која и најтврдокорније може да дирне у срце и којој се може веровати.

Јунаци Карановићевог филма су Леа (Ива Крајнц) – музички обдарена Словенка, наставница ритмике и плеса удата за Србина Филипа (Небојша Дугалић) кога је упознала на школовању у Бечу, због кога је примила православље те дошла у сеоску школу у Србији, и Азем (Мики Манојловић) – средовечни Албанац са многобројном породицом, марљиви и на речима шкрти школски послужитељ.

За неуко сеоско становништво, тик пред почетак Првог светског рата, и она и он су странци, који изазивају неповерење и „зле језике”. Леа као „Аустроугарка”, мрски непријатељ, чије културолошке навике, читање књига и слушање опере са грамофона – технолошког чуда оног доба, изазивају узнемирење и подозрење, а Азем као „Арнаутин” којима се традиционално не верује, поготово не када рат закуца на врата и када се пушка узме у руке.

Када директор школе Филип добије ратни позив, а сељани сви редом одбију да припазе на „његову Аустроугарку”, он се обраћа Азему са молбом да буде Леин анђео чувар. Азем даје бесу да ће тако бити, а та чврсто дата реч, заклетва и завет, ускоро постаје главни покретач свеукупне драмске радње, и хумора и сете који произлазе из тог необичног судара два цивилизацијски различита света – запада Европе и патријархалног Балкана.

Из те, споља наметнуте и невољне, упућености једно на друго, у камерном простору учитељског стана унутар забрављене сеоске школе, постепено се рађа и развија однос између прозрачне, самосвесне и причљиве Лее и ћутљивог, тврдог, датој речи верног Азема. Њихов унутрашњи однос је и у чврстој конекцији са спољашњим, а стално присутним ратним догађањима променљивог исхода, бравурозно снимљеним искључиво кроз прозоре учитељског стана (ту до потпуног изражаја долази мајсторство директора фотографије Слободана Трнинића).

Што је напољу страшније, то је однос Лее и Азема блискији, али не само зато што невоља и несрећа спаја људе, већ и зато што једно о другом дознају све више, утичући једно на друго у свакодневним навикама, учећи једно од другог, читајући Толстоја, свирајући заједно валцер – она на клавиру а он на својој шаргији, помажући становништву и војсци... Међусобне емоције иду узлазном линијом – чисте, искрене, чедне. Рађају се неке од најлепших филмских сцена љубави и миловања без додира. Последња романтичарска представа. Сјајно.

Мики Манојловић је поуздан глумац на којег сваки редитељ воли да се ослони. Глуми и када ћути. Верује му се и када шкрто проговори или запева на албанском. Ива Крајнц је откровење, очигледно је била прави „материјал” у сигурним редитељским рукама и инспиративан партнер Манојловићу. Запажена је и улога официра Јеврема, изненадног антагонисте у љубавној драми, у тумачењу Радивоја Раше Буквића чије је глумачко сазревање за сваку похвалу. Изузетне доприносе комплетној реконструкцији епохе дали су и сценограф Горан Јоксимовић и костимографкиња Саша Куљача, а свеукупну атмосферу филма својом прикладном и неупадљивом музиком зачинио је Зоран Симјановић. Његова оригинална композиција „Игра Сунца и Месеца”, као и обрада Шубертове „Гретхен са вретеном” са гласом Драгане дел Монако, дуго звоне у ушима.

Карановићева „Беса” није за пропуштање. Уз овај филм ћете се подсетити да и у вама још увек „чучи” зрнце хуманости, човекољубља и романтике, само сте на то заборавили уморни од свакодневице и презасићени бесмисленим инстант-филмским производима којима вас бомбардују из незаустављиве „фабрике снова”.