После хипика, ништа више није исто

Помало зачуђен, посматрам дискусију која се, на тему позоришне представе „Коса”, развија, на страницама „Политике“. Не би ми пало на памет да се укључујем у све то ауторско и стручно дискутовање да та, тако чувена, 1969. година, и још чувенији хипи покрет, не страдају у свакој дискусији тог типа. Страдају без шансе и права на одбрану, и то као стварна, и све већа колатерална штета, тих прилично експлозивних и баш, некако, паланачких дискусија. Уз то, као и обично, у крхотинама ових надмудривања страда још много тога, и то сасвим недужног.

Мислим да је читалачка публика, 2010. године, довољно зрела, па и заслужна, да чује и неколико речи у одбрану те далеке и важне 1969. године, али и целог хипи покрета. И то не од младог позоришног критичара, или младе књижевне теоретичарке. Већ од прекаљеног првоборца хипи револуције који је, и 1968. и 1969. годину, и цео хипи покрет доживео и проживео, у месту рођења тог покрета, дакле у САД. Уз то, све време, дубоко верујући у ону исту, основну паролу, хипи светоназора, у коју су веровале десетине милиона људи који су управо те, 1969. године, имали између 15 и 30 година. А та чувена парола је гласила: ВОДИМО ЉУБАВ А НЕ РАТ.

Свака генерација има свој сопствени моменат и начин како да се сачува од рата, језивих траума, рањавања и масовне смрти. Парола ВОДИМО ЉУБАВ А НЕ РАТ била је довољно јака, и истрајна, да покрене крај крвопролића у Вијетнамском рату. И да сачува једну читаву генерацију, па и многе будуће генерације, од огромних, несагледивих страдања. Она, та парола, није то постигла само зато што је јака и директна, као исказ сасвим природног, и јасног, избора између опција рат или љубав, већ зато што је, за тај избор љубави, било спремно да се бори, али и да умре, на десетине хиљада, па и милиона, не само младих људи, широм света. А они су, баш у том тренутку, стицајем историјских околности, у великој већини билу управо хипици.

Сва та тешка интелектуална артиљерија која се, данас, користи за деградацију и историјску маргинализацију хипи покрета и његових учинака је, заправо, морбидна. Осим што је приглупа. Обично полази од открића да ту није било кохезије, да је све то поигравање сексом и дрогама, па прелази на призив тзв. фројдовске фрустрације, да би кооптирала недужне, али елитистички проверене, међутим, за сваки случај, покојне громаде. Као, рецимо, Џона Колтрејна. Затим, наставља критизерским масакрирањем свега што није „стварно субверзивно“ (шта год то значило у XXI веку) и, најзад, све проглашава за лажно. Таква канонада увек одражава једну посебну врсту балканског, интелектуалног, нихилизма који иде руку под руку са оним што се, у неким другим дисциплинама, назива стратегија спржене земље. Другим речима, ако није по мени, не само што не може бити по неком другом, него не може бити, ни пре, ни сада, ни после, значи не може бити уопште. Тачка.

Нихилизам "спржене" земље

Зато неко и може хладнокрвно, и помало обесно, а без имало скрушености, да пише овако: „Узимам слободу да без гледања оригиналне њујоршке верзије из 1968. као ни београдске из 1969. узмем себи за право да подвргнем анализи феномен као позоришни догађај“ а, онда, подвргава па каже: „Оригинални текст ’Косе’ усваја дискурс представа формираних о хипицима кроз медије, популарну штампу, рок музику и успоставља путем позоришне стратегије дискурс лажне детабуизације табуа (фројдовска фрустрација).“

Јасно је да када неко, а тај неко је млада критичарка Ирена Јаворски, у једној реченици, узима за себе и слободу, и право, да подвргне нешто нечему, а да при томе није била присутна, мора да поседује врло квалитетне аргументе, ако већ нема оригиналне доказе. Међутим, аргументи се своде на следеће: „Овде је све лажно, лаже текст, лажу глумци, лаже публика у свом доживљају, лажу писци и лажу критичари.“ А докази су следећи: „То је продукција ослобођена правог садржаја, ослобођена уметничке тајне и откровења, као и катарзе. То је позоришни догађај уговорног односа, а суштина сваког уговора јесте да је лажан.“

Канонада се ту не зауставља. Она се наставља. А, подсећања ради, реч је о оригиналној позоришној представи „Коса“ изведеној на Бродвеју, у САД, 1968. године. Ирена Јаворски тврди: „...сврха је испуњена, симулакрум симулакрума: гледаоци су саучесници лажног ритуала, жеља је лажно задовољена, фрустрација лажно попушта, инвеститори и продуценти згрћу доларе, уметници добијају промоцију, сујета је задовољена.“

Дакле, сви лажу јер су представу о хипицима формирали кроз медије, популарну штампу и рок музику. А подразумева се (односно, млада Ирена Јаворски подразумева) да су медији, популарна штампа и рок музика недовољно поуздани, заправо лажни, извори за формирање слике о било чему, па и о хипи покрету. Јер, ко и шта су они да било шта описују?

Следећи логику коју развија Јаворски, произилази да, године 1969, неко из Ајове, или Берлина, праву слику о хипицима могао је да стекне само да је слушао Дизи Гилеспија како, у џем-сешну, изводи своју верзију песме Џеферсон Ерплејна, рецимо? Спржена земља јесте спржена земља. А то значи ту ТРАВА не расте.(/slika2)

Тако посматрајући ствари, изгледа да је проблем људи који се опредељују за нихилизам, и спржену земљу, у томе што нису открили тоталну, и свеобухватну позитивност, младе, нове, зелене траве. Не, није ово игра речи, са омиљеном психоактивном супстанцом хипика – травом, односно марихуаном. То је уверење да нихилисти, пржитељи траве, борећи се са сопственим страховима и амбицијама, свежу траву виде као поље гажења, паљења, истребљења, ретко неговања. Ту визију, у свакој прилици, поткрепљују сопственим уверењем да је свежа трава, и тако, лажна творевина буржоаског сталежа, створена да напуни џепове грамзљивим продавцима, заправо, лажног доживљаја зеленила односно природе. Тачка.

Као зелена трава

Гледао сам оригиналну представу „Косе“, на Бродвеју, 1968. године. Била је одлична. Текст није лагао. Из мог матурског разреда, у гимназији, у Вашингтону, десет клинаца било је регрутовано и одведено у рат. Погинула су четворица. Буржуји су имали начина да се извуку. Прве борбене линије пунили су црнцима и пролетерима, најчешће са презименима која су завршавала на „ич“, или „ски“. Глумци су били феноменални. Сви млади, и нови, полетни и свежи. Као зелена трава. Нису лагали. Певали су и играли, до краја предано, и искрено. Као и у сваком америчком позоришту. Код њих лажна глума, једноставно, не постоји. Још од Марлон Бранда. Можда, ту и тамо, мало „понашања“. Али, публика се не лаже. А публика је била онолико разгаљена, па и дирнута, колико и разноврсна. Ниједног тренутка нисам осетио да публика мисли како је уговор са позориштем, изведен у облику куповине улазнице, лажан. Неки су певали, неки и плесали, неки су плакали, други аплаудирали. Као и у сваком америчком позоришту. Јер, са купљеном картом, амерички позоришни гледалац купио је себи право да се осећа управо онако како у том моменту има потребу да се осећа. Нема лажних утисака. То лажно, фолирантско је, ипак, и чешће, манир старог света.

А што се тиче продуцената. Па, сваки амерички позоришни гледалац, поготово онај на Бродвеју, очекује да продуцент заради много пара на представи коју управо гледа. Јер, и то је саставни део система вредности у коме богатство није, аутоматски, негативна ствар. Оно је негативно ако је створено беспоштедном експлоатацијом других људи или директном пљачком. Зато, ниједан Американац, па ни хипик, нема ништа против тога да награди квалитет. И искрени уметнички труд, игру, и радост стварања. Шта год се, под тим, подразумевало. И која год представа била у питању.

Питање субверзије нико, озбиљно, није ни постављао, нити на њега одговарао. То, и све те озбиљне теме, о утицају позоришта на промену културног поретка, остављено је за амбициозне аналитичаре, најчешће оне из старог света, који не могу а да ствар не „проблематизују“. Као да управо то, о позоришту и промени поретка, није престало озбиљно да се ставља на дневни ред још у време Брехта?

Лажна детабуизација

А критичари су констатовали да оваква представа, као „Коса“ из 1968. никада, пре тога, није постављена на сценама Бродвеја. И били су у праву. Нису лагали. Писци су, само, кренули даље. Да пишу о теми коју су, такође, спознали кроз медије, популарну штампу, па и рок музику. „Исус Христос суперстар“ био је следећи, велики, до тада невиђени хит, на Бродвеју. И наравно, само још једна, лажна, детабуизација табуа.

И, на крају, о 1969. и о хипицима. Све то било је, у основи, за љубав и слободу, а највише против рата и силеџија, генерално. Све остало су нијансе. А то што изгледа као да силеџије побеђују, а ратови трају, никако не може да укине чињеницу да, после хипика, ништа више није исто. Јер, хипици су били прва генерација, у историји човечанства, која је, на колективну регрутацију, и масовно слање недужне омладине директно у смрт, одговорила једним колективним урликом: НЕ! И Америка је престала да регрутује омладину. Сада, своју војску плаћа. Мали корак за човечанство, али велики, за младу Америку.

Па ето, 40 година касније, и код нас, на брдовитом Балкану, регрутација само што није постала ствар прошлости. Али, тек после 20 година бесомучних страдања и унесрећења читавих генерација. Наравоученије? Фалило је хипика. И фалило је вере у љубав. Али зато, на жалост, интелектуалaца који, у јавности, елаборирају и промовишу своје прилично зарђале пржионице зелене траве, и строго „демаскирају“ лажи, табуе и буржоаске завере, никада није мањкало.