Паори сеју губитке

Кула – Пролећна сетва која је већ увелико у току на војвођанским пољима биће једна од најскупљих до сада – сматрају земљорадници и кажу да, упркос томе, ни један хектар ораница неће остати необрађен. Највише ће бити засејано, као и лане, кукуруза, сунцокрета, соје и крмног биља, док ће шећерна репа овога пута бити знатно мање заступљена.

Највећа ставка у сетвеном трошковнику свакако је дизел гориво (Д2), које је дупло скупље у односу на април прошле године. И за репроматеријал – семена, хемијска заштитна средстава и минерална ђубрива, сада треба издвојити петнаестак одсто више новца него лане. При том, откупне цене пољопривредних производа стагнирају, или су у знатном паду, па је и то допринело драстичном обезвређивању мукотрпног и увек неизвесног паорског рада.

– Истина држава је обезбедила за регистрована пољопривредна газдинства субвенцију од четрнаест хиљада динара по једном хектару, предузима и још неке мере како би се унапредила аграрна производња, али и поред свих олакшица ми и даље радимо на ивици рентабилности или са губицима. Сеоска домаћинства су током последње две деценије осиромашена, механизација је застарела и често се квари, њиве су исцрпљене до крајњих граница, пошто нисмо били у могућности да их ’освежавамо’ стајњаком или квалитетним вештачким ђубривом, тако да је потребно неколико година да би се земљорадничка газдинства опоравила од последица дуготрајне кризе – каже Драган Сремачки, домаћин из Врбаса, и наводи пример да ће откупна цена шећерне репе, према уговорима који се сада склапају са шећеранама, ове године бити мања за око пет евра по тони. То, вели наш саговорник, није ни мало безначајно, ако се узме у обзир да је просечан принос „слатког корена“ 45 до 50 тона по хектару.(/slika2)

Према рачуници Миомира Вујчића, пољопривредника из Куле, који планира да овог пролећа засеје 50 хектара кукуруза, за тај посао требаће му најмање 15 хиљада евра и то у готовини, да би имао какву - такву зараду. Јер, истиче, ако би се ослонио на банкарске кредите или на робну размену са задругама, на крају би – када се сравне дуговања и потраживања - укупна сума улагања била већа за 20 до 30 одсто, „па од посла не би било никакве вајде“.

– Неизвесност у погледу цена пољопривредних производа одувек прати сељака, али ово што се на тржишту дешава последњих година одиста је невероватно. Примера ради, килограм пшенице прошлогодишњег рода тренутно на берзи износи нешто више од десет динара, а пре две године у време жетве `хлебно жито` откупљивано је за 16 динара по килограму. У међувремену трошкови производње, не само пшенице, већ и осталих житарица и индустријског биља, увећани су до крајњих граница – вајка се Миомир Вујчић, у чијим амбарима се још налази око 500 тона кукуруза прошлогодишњег рода с којим практично не зна шта да ради, будући да је потражња сведена на минимум а откупна цена од 12 динара за килограм „срозана мимо сваке економске логике“.(/slika3)

И Милан Новаков, указује на неодрживост постојећег стања у пољопривреди, поготово када су у питању мала и средња сеоска газдинства. С крајњом муком, каже, успева да „преживи некако“ од својих 20 хектара земље и то, понајвише, што већи део летине користи као сточну храну, будући да се бави товом јунади и свиња.

– Кад продам пшеницу купим товљенике, па онда када их ухраним довољно нешто продам и купим репроматеријал да засејем кукуруз, детелину или соју да бих род касније користио за исхрану стоке. И тако се већ годинама вртим у круг, пресипам из шупљег у празно. Ко нема веће површине ораница, а не бави се уједно и сточарством, једва може да извуче динар уложен у ратарску производњу. О некаквој заради у оваквим околностима тешко је говорити, прошла су времена када је паор са 20 хектара земље сматран газдом – прича Милан Новаков и изражава наду да ће у догледно време, „ако држава истраје у обезбеђивању подстицајних мера за аграр“, као и уз стабилну политику цена пољопривредних производа, и сеоска земљорадничка домаћинства моћи солидно да живе од свог рада.

Петко Копривица