West Coast Шљивовица

О западној обали северноамеричког континента написано је много интересантних прича које су овековечиле мит створен у главама пионира, чије су бескрајне колоне, створене на таласу магичне привлачности магловитог сна о обећаној земљи што их је чекала тамо на далеком западу, испресецале дивља и једва настањена пространства континента што се постепено рађао.

До оног северног дела западне обале потомци тих првих пионира стићи ће на новим таласима нешто касније да би у потрази за минералним богатствима покушали да утоле неутољиву глад европских авантуриста за чудима. А тај север далеког и већ скоро побеђеног запада неће разочарати поклонике чуда. У њему ће они љубитељи минерала, склонији племенитим металима, пронаћи чудо за којим су из топле и вечитим сунцем обасјене Калифорније посегли хиљадама километара ка хладном неистраженом и непроходном северу. Тако ће барем на тренутак залечити грозницу која је баш у то немирно далеко доба, што још увек одолева изазовима заборава, по том жућкастом сјајном металу добила име.

Међутим, тај чудесни далеки север великог и величанственог запада на којем су срећу пронашли и они којима то није успело на истоку, ће наставити са неговањем традиције чуда још дуго након што ће сећања на преболелу грозницу почети полако да бледе. Прво велико чудо са којим су се суочили они који су преживели поменуту грозницу, као и њихови потомци, је грандиозна и нетакнута дивљина чије неописиве лепоте су остали вечити заробљеници.

На самом југу те земље већ више од једног века на очиглед његових све бројнијих становника али и неуморних посетилаца рађа се расте и развија чудо звано Ванкувер.

Оним ретким пролазницима који су се тог првог априлског петка последње године прве деценије 21-ог века пробијали мокрим плочницима Јелтауна, седишта ноћног живота овог града, кроз још једну од небројених ветровитих кишних ноћи којима западна обала од памтивека није оскудевала, није се чинило да једна тако свакидашња ноћ може у себи крити још једно од чуда.

Међутим, они још ређи пролазници који су у звуцима труба и бубњева, што су с муком крчили себи пут кроз влажну таму, препознали њима блиске мелодије, нашли су се у чуду. Тек се уласком у скучену и мрачну просторију из које су допирали звуци могао осетити наговештај још једног од чуда са западне обале. Просторија крцата неким необичним младим светом, разнолико обученим, али једногласно расположеним, веселим и радосним, била је нека суптилна мешавина маленог кафеа, сликарског атељеа и вашарске шатре сабора трубача у далекој Гучи. Једино они малобројни радозналци који су у акордима музике трубача наслутили своје порекло могли су у називу дружине свирача исписаног ћирилицом осетити праву димензију чуда што се пред њиховим очима одигравало.

Био је то састав “Шљивовица”, што само по себи не би било ништа необично да се ускоро није открило да ниједан од његових десетак чланова нити је рођен, нити има било какве блиске везе, како са народом, тако и са земљом из које је та музика потекла. Шаролика дружина необичних забављача која је са својим трубама, бубњевима, саксофонима и осталим помагалима заузимала скоро пола просторије држала је у стању помешаног транса, приковане пажње и повремених излива одушевљења остатак присутних.

Свирале су се у том мрачном кутку ванкуверског Јелтауна, али и певале у оригиналу: Јовано Јованке, Ћаје Шукарије, Бубамара, па култна Едерлези, па онај Јеремија што се презива Крстић, причало о Бобану Марковићу и свирале његове песме, спомињало се Косово и певале старе косовске песме на изворном наречју. Мало је ко, било од музичара, било од публике, разумео речи песама што су се певале те необичне кишовите ноћи изгубљене у помрчини Западне обале. Али се у грозници те незаборавне вечери слутила и осећала она врста разумевања која се понекад јави да би срушивши на тренутак баријере међусобних разлика и сумњичавости приуштила људским бићима, жељних блискости и љубави, барем неколико кратких тренутака јединства.

А они пионири који су некада давно победили Запад нису, у свом самоубилачком заносу у коме су жртвовали оно најбоље у себи за идеале који су били далеки и недокучиви, ни сањали да ће доћи времена када ће оно најбоље и најлепше што су људи успели за свога постојања да створе путовати и селити се звезданим брзинама освајајући тај исти Запад на начин који ће бити незамислив њиховом уму. Да неће више бити потребне колоне пионира који ће убијати и бити убијани, да ће доћи времена када ће каравани оног највреднијег што су људи створили преносити, такорећи без напора, у облику духовних творевина, песама и музике арија неке друге грознице у којима ће људи изгарати од блискости љубави и радости.