„Ко­са“ – по­глед из ВИП ло­же

Одмах на почетку: тачно је да нисмо носили fancy одећу. А о антиглобализму су нас доцније подучавали из (наших) штампаних медија. Па ни то не би било од значаја да Џејмс Радо и Џером Рагни нису исписали Косу те 1964. у знаку гесла деце цвећа: мира, љубави и среће. Добар рецепт, из прекоокеанске кухиње.

Што свакако има везе са ставом свих оних, поштоваоца препознатљивих и ауторитативних драмских образаца, који неће бити нарочито одушевљени новом поставком Косе. Укратко: нова Коса је глас са наше обале. Неће нам ту промаћи ни добро позната фрустрација транзиционог друштва. А што би? Представа о глобализованом друштву је део и нашег искуства.

Данас се живи све брже, на сцени још брже него у животу. Приврженост, упорност, тежачки рад. Телеса. Кореографија (макар дошла и са стране) је само поза. А покрет, мера доживљаја. Осећање личног идентитета је прерасло у фрактални доживљај лика у мноштву личности. Ко смо ми? Коме припадамо? Пева са сцене племе у Коси.

Племе, заправо тај креативни потенцијал наше или њихове Косе – свеједно! – је све то, и много више. Да додам: присетих се Косе у Америци, 1980; представе која је и тада, код многих изазивала „метафизички шок“. А, да. Реч је о америчкој култури, где је и њена једна једина реч довољна да би свугде у свету била препознатљива. Дакле, Коса, поново у Београду. 

А ми? Лажна елита уживала је у западњачком производу, у то време (1969) готово ништа не знајући о хипицима (у Београду их је била шачица) – пише ауторка текста Антиглобалисти у fancy одећи. Како да растумачимо овакве и сличне оцене? Али, да не поједностављујемо превише. Избор се не прави једино између концентрације (шачица људи, хипика, шта ли?) и одабраних(?). Шта бива са арсеналом искустава, па чак и са личним ангажманима? Сећате ли се редова студената за статисте – децу цвећа у Коси, пред Атељеом 212, те давне 1969? Све у жељи за будућим догађањем, оним што долази с једне друге обале, демократије.  

И ево, мислим да најзад, после четрдесетак година могу нешто да придодам (не) само свом доживљају хипи покрета, већ и нешто у вези с тим.

Сећате се, те давне 1970. и рок фестивала на острву Вајт? Усред Атлантика, између Велике Британије и Француске, било нас је неколико београдских студената у маси од неколико стотина хиљада деце цвећа. Хипика. Слушала сам последња извођења Хендрикса, Џоплинове, и Џима Морисона. Сусрела Џоан Баез. И не само њу.

Тамо сам срела и гуруа рокенрол дешавања, великог познаваоца и промотера рока, хипија у то време, новинара Пецу Поповића. У књизи Рокописи, коју је објавио 2008. Пеца је на фотографији са острва Вајт 1970. на трави, поред мене. Али ево, занимљиво је то шта он о томе бележи након толико протеклог времена: „Доћи до Острва била је пустоловина. Боемски бег у простор слободне љубави и забрањених супстанци. Две хиљаде километара од Остендеа или Калеа, фери до Довера, стопирање до Лондона. Онда воз до Портсмута. Чекати фери, прећи воду, стићи до места одржавања - то је незаборавна одисеја...“.

Да забележим и то: организаторима фестивала је после извесног времена „прекипело“ од навале хипика, доброћудних и дугокосих људи продуховљених лица, у сасвим небрендираној одећи. Који су упорно стајали испред капија у ишчекивању да ће ући у „арену“ бесплатно. Заправо, „арену“ је глумила велика пољана омеђана оградом. Онда је интервенисала Џоан. Велика сестра. Молбом организатору да пусти све придошле у арену. Хипи комуна је то, зар не? Свима једнако! Све је бесплатно. 

Људи, шта је (пре)остало од ове мистерије? Трава, есид, комуне, рок, потрага за трансценденцијом, астрологија, зен? Питајте Кокана.

Хитам на представу нове Косе са крајњом радозналошћу. Касније, потврђујем њену веродостојност у сопственом доживљају представе из гледалишта. Демократија значења одавно је успостављена. У томе се ваше искуство непосредног догађања Косе, данас разликује.