Прошлост и будућност

Међународни сајам у Мостару замишљен је као још један покушај да се обнове покидане економске везе у региону и да државе, након серије крвавих ратова, у потпуности нормализују односе. Нема сумње да је за тако нешто изразито заинтересована Европска унија. Несумњиво је, такође, да све земље региона теже да што пре постану чланице ЕУ. Следи, дакле, и да су животно заинтересоване и за што боље међусобне односе, за превазилажење траума из прошлог века и да саме желе да раде на поправљању односа.

У Мостару је све углавном и функционисало у складу са жељом да се гледа у будућност, изузев иступа председавајућег босанског Председништва Хариса Силајџића који је инсистирао на ставу о Србима као „етничким чистачима”, сугеришући да су такви били и да су и данас остали. С обзиром на околности, његов иступ је вероватно њему и политичкој опцији коју заступа донео више штете него користи.

Јер, српска страна, односно председник Борис Тадић и чланови српске делегације, остала је уздржана. Тадић је одговорио поруком да се треба бавити будућношћу и да треба превазилазити трауме из прошлости, а ни друге делегације нису нашле за сходно да подрже Силајџића. Захваљујући томе основни дух скупа није битније нарушен.

Да је Тадић узвратио истом мером, да је напао Силајџића или напустио скуп, имали бисмо само још једну типичну балканску причу, толико пута виђену у протеклих двадесетак година. Отуда догађај у Мостару не треба „књижити” као још један напад „њихових” на „наше” и повод за надметање у патриотизму него као ретку (па стога и веома важну) победу идеје о будућности која свакако треба да буде лепша, боља и мање трауматична од прошлости.

Повод за Силајџићев иступ је такође дискутабилан и делује као настојање да се по сваку цену нађе разлог за подизање напетости. Он је, наиме, љут што је Србија расписала потерницу за Ејупом Ганићем и што у затвору држи Илију Јуришића. И једног и другог сматра потпуно невиним и на основу тог уверења износи став да Србија, пошто више не може „етнички да чисти” по БиХ „пресреће по Лондону” грађане БиХ.

Чињеница је, међутим, да све земље региона, у складу са својим законима, расписују потернице и покушавају да ухапсе и стране држављане који су се нашли на њиховим оптужницама. Чињеница је, такође, да теже ка томе да се процеси воде у оним земљама у којима се злочин догодио и да је Београд пре готово месец дана јасно ставио до знања да му је приоритет да се Ганићу организује суђење и да није битно да ли ће то бити у Србији или у БиХ.

Ако већ постоје, макар начелни, договори о међусобном преузимању процеса, њихова реализација не може да започне тако што би свака страна утврдила листу особа које унапред сматра потпуно невиним. Односно може, али се на тај начин сигурно неће стићи до циља.