Пробијање временске опне

Срп­ски пи­сац Мар­ко Ви­дој­ко­вић (1975), хр­ват­ски пи­сац Ми­љен­ко Јер­го­вић ро­ђен (1966) и цр­ве­ни ауто­мо­бил мар­ке „ју­го” (1980), три су глав­на ју­на­ка ду­го­ме­тра­жног до­ку­мен­тар­ца „Ду­го пу­то­ва­ње кроз исто­ри­ју, хи­сто­ри­ју и по­ви­јест”, сце­на­ри­сте и ре­ди­те­ља Жељ­ка Мир­ко­ви­ћа („Му­ха­рем, му­зи­ка очи жи­во­та”, „Мој свет”, „Зол­тан”...), „ро­уд му­ви­ја” ко­ји по­чи­ње ис­пред спо­мен обе­леж­ја у Бјлај­бур­гу, а за­вр­ша­ва се на гра­нич­ном пре­ла­зу у Ђев­ђе­ли­ји.

У ме­ђу­вре­ме­ну, Јер­го­вић и Ви­дој­ко­вић ће, сме­њу­ју­ћи се за во­ла­ном „ју­га” и пра­те­ћи до­брим де­лом тра­су ауто­пу­та „Брат­ство и је­дин­ство”, пре­ћи пут од не­ких три хи­ља­де ки­ло­ме­та­ра, ба­ве­ћи се раз­ли­ка­ма у ту­ма­че­њу исто­ри­је на под­руч­ју бив­ше Ју­го­сла­ви­је и ис­тра­жу­ју­ћи ка­ко по­де­ле у ви­ђе­њу про­шло­сти ути­чу на са­да­шњост и мо­гу ути­ца­ти на бу­дућ­ност ре­ги­о­на.

Ова­кав са­др­жај, са ова­квим ју­на­ци­ма, Мир­ко­вић је са сво­јим ко­сце­на­ри­стом (и про­ду­цен­том) Ду­ша­ном Га­ји­ћем, по­ста­вио у ин­три­ган­тан, до­бро сни­мљен (Ми­о­драг Трај­ко­вић) и ди­на­ми­чан филм, као ду­хо­ви­то и при­лич­но ле­жер­но пу­то­ва­ње кроз не­ке од нај­мрач­ни­јих епи­зо­да ју­го­сло­вен­ске исто­ри­је. За­пра­во, као не­фор­мал­ни час исто­ри­је, али нај­ви­ше из угла два по­пу­лар­на, крај­ње опу­ште­на ур­ба­на пи­сца. За­то се на­ша за­јед­нич­ка кр­ва­ва исто­ри­ја, хи­сто­ри­ја или по­ви­јест, о ко­јој се отво­ре­но ов­де про­го­ва­ра, гле­да­њем ова­ко по­ста­вље­ног фил­ма, лак­ше ва­ри.

Не­ће се сви сло­жи­ти са њи­хо­вом „мор­бид­ном игром број­ка­ма” ис­пред спо­ме­ни­ка пар­ти­зан­ских жр­та­ва у Блај­бур­гу, уста­шких жр­та­ва у Ја­се­нов­цу. Не­ће се сви­ма сви­де­ти њи­хов при­ступ Ву­ко­ва­ру, ди­стрик­ту Брч­ко, став о ко­ло­на­ма срп­ских из­бе­гли­ца из Хр­ват­ске, њи­хо­ва при­ча о на­ци­о­на­ли­зму или „раз­би­ја­ње” исто­риј­ских ми­то­ва. Чак мо­жда ни из­бор са­го­вор­ни­ка до ко­јих свра­ћа­ју, кре­ћу­ћи се овим чу­де­сним ауто­пу­тем исто­ри­је.

Ме­ђу­тим, ни­је на­ме­ра ни Јер­го­ви­ћа ни Ви­дој­ко­ви­ћа, али ни са­мог филм­скиг ауто­ра, да „ис­пи­су­ју” пре­ци­зну и ап­со­лут­но тач­ну исто­ри­ју са­мо јед­ним фил­мом. Ово је са­мо пле­ме­нит, па­жње вре­дан по­ку­шај да се раз­ја­сни ве­ли­ка ме­диј­ска и по­ли­тич­ка ма­ни­пу­ла­ци­ја ко­ја не­ка­да­шњим ју­го­сло­вен­ским про­сто­ри­ма вла­да и да­нас и да се, бар у не­ких сат вре­ме­на, по­но­во ожи­ви не­ка­да ве­ли­ка и срећ­на зе­мља, ко­ја је рас­ту­ре­на по­хле­пом и мр­жњом. Ово је , ка­ко ка­же Јер­го­вић, са­мо по­ку­шај про­би­ја­ња вре­мен­ске оп­не, ка­ко би се от­кри­ло шта се за­пра­во са на­ма, на­шим лич­ним и за­јед­нич­ким жи­во­ти­ма у ме­ђу­вре­ме­ну до­го­ди­ло.

Пу­ту­ју­ћи тро­шним, цр­ве­ним „ју­ги­ћем” скло­ним из­не­над­ним ква­ро­ви­ма, Јер­го­вић и Ви­дој­ко­вић ис­тра­жу­ју­ћи и ко­ли­ко исти­на има стра­на, ба­ве се и пи­та­њи­ма ко је ко­га ви­ше у Блај­бур­гу, Ја­се­нов­цу и на Дри­ни, шта ра­ди Ти­то­ва род­на ку­ћа у да­на­шњем Ку­мров­цу, а шта је Стје­пан Ме­сић ра­дио у Бе­о­гра­ду по­чет­ком де­ве­де­се­тих, ка­ко се учи исто­ри­ја у Брч­ком, шта је за­јед­нич­ко др­жа­ви Ма­ке­до­ни­ји и Алек­сан­дру Ма­ке­дон­ском, ко је ко­га и због че­га ту­жио Ме­ђу­на­род­ном су­ду прав­де, чак и су­ду у Стра­збу­ру... У ра­све­тља­ва­њу ових пи­та­ња, по­ма­жу им хр­ват­ски, срп­ски и бо­шњач­ки исто­ри­ча­ри, по­ли­ти­ча­ри Сти­пе Ме­сић и Вук Дра­шко­вић, али и ар­хив­ски сним­ци ко­је је Мир­ко­вић функ­ци­о­нал­но уба­ци­вао у филм.

 Ова­ко пу­те­ше­стви­је Ми­љен­ко Јер­го­вић и Мар­ко Ви­дој­ко­вић су пре­жи­ве­ли. „Ју­го” ни­је. Де­фи­ни­тив­но је „умро” на ни­чи­јој зе­мљи, из­ме­ђу гра­ни­ца Ма­ке­до­ни­је и Европ­ске уни­је (Грч­ке).