Сеоба светова

И под­зем­но цар­ство се гло­ба­ли­зо­ва­ло, при­ме­ћу­је­мо. Лан­ча­ним деј­стви­ма по­ве­зу­је уда­ље­не суд­би­не, као да кон­ку­ри­ше фи­нан­сиј­ској кри­зи, ор­га­ни­зо­ва­ном кри­ми­на­лу и дру­гим зе­маљ­ским не­при­клад­ним „им­пе­ри­ја­ма”: зе­мљо­тре­си­ма ха­ра ши­ром пла­не­те, вул­ка­ном па­ра­ли­ше ва­зду­шни са­о­бра­ћај из­ме­ђу се­вер­но­а­тлант­ских са­ве­зни­ка, са­мо још фа­ли да не­ки но­ви цу­на­ми из оке­ан­ских ду­би­на уз­диг­не Год­зи­лу…

Џум­бу­си под­сти­чу зло­сут­ност у мно­гим већ при­лич­но уз­не­ми­ре­ним ду­ша­ма. Кад нам си­сте­ми кли­зе од­о­зго на­до­ле а са­да и си­ле при­ро­де при­ти­ска­ју од­о­здо на­ви­ше, још ма­ло не­ће­мо има­ти ку­да да се де­не­мо, стра­ху­ју, уз по­и­сто­ве­ћи­ва­ња по­ли­ти­ке и еко­но­ми­је с ге­о­ло­ги­јом.

Пре­те­ру­ју, на­рав­но. Сви ти гор­њи и до­њи по­тре­си су ци­клич­не по­ја­ве ко­јих је увек би­ло и би­ће их, уве­ра­ва­ју пре­ме­ри­ва­чи на­та­ло­же­ног ис­ку­ства.

Вре­мен­ска по­ду­дар­ност при­род­них и дру­штве­них тум­ба­ња под­у­пи­ру, ипак, ви­ђе­ња по ко­ји­ма свет ни­је она­кав ка­квим смо га, та­ко­ре­ћи до пре не­ки дан, сма­тра­ли. Од бје­га с ко­јим смо се са­жи­ве­ли, по­при­лич­но то­га не­ста­је или гу­би уоби­ча­је­ни зна­чај, док ра­сте ва­жност ак­те­ра, на шта тек тре­ба да се на­ви­ка­ва­мо.

Не­ма ви­ше ме­ста раз­вр­ста­ва­њу све­та ко­је је вла­да­ло шест де­це­ни­ја, па тре­ба из­бри­са­ти по­ли­тич­ко-еко­ном­ске од­ред­ни­це као што су „Тре­ћи свет” (зе­мље у раз­во­ју) и „Се­вер-Југ” (по­де­ла на бо­га­те и си­ро­ма­шне, као и на моћ­не и не­моћ­не). Та­ква кон­ста­та­ци­ја би би­ла до­жи­вље­на као „до­сет­ка раз­ба­ру­ше­них ти­по­ва”, да је ни­је из­ре­као лич­но Ро­берт Зе­лик, аме­рич­ки струч­њак, са­да­шњи пред­сед­ник Свет­ске бан­ке (по­ло­жај на ко­ме је остао иако је до­шло до сме­не у Бе­лој ку­ћи) а прет­ход­но дру­ги чо­век у хи­је­рар­хи­ји Стејт де­парт­мен­та.

На­сту­па­ју­ћи у ва­шинг­тон­ском Цен­тру Ву­дро Вил­сон, он је до­ка­зи­вао да су на­ве­де­не ети­ке­те пре­ва­зи­ђе­не ствар­но­шћу. То јест, да су ме­ђу но­си­о­ци­ма глав­них уло­га на глав­ној сце­ни, са­да и до­ско­ра­шњи епи­зо­ди­сти – Ки­на, Ин­ди­ја, Бра­зил, као и сво­је­вре­ме­но моћ­на па уна­за­ђе­на па опет уз­на­пре­до­ва­на Ру­си­ја, а ко­ји­ма би се мо­гле при­до­да­ти и дру­ге ма­ње по­тен­ци­јал­не си­ле (Изра­ел, Ју­жна Ко­ре­ја, Са­у­диј­ска Ара­би­ја, Еги­пат, Иран, Мек­си­ко, Ар­ген­ти­на, Син­га­пур, Ју­жно­а­фрич­ка Ре­пу­бли­ка).

По Зе­ли­ку, ка­ко га пре­но­си ал­тер­на­тив­на ин­тер­нет­ска ин­фор­ма­тив­на аген­ци­ја Ин­тер прес сер­вис, ви­ше „ни­је мо­гућ­но ре­ша­ва­ти ве­ли­ка ме­ђу­на­род­на пи­та­ња без уче­шћа зе­ма­ља у раз­во­ју или у тран­зи­ци­ји”. Уз на­по­ме­не да ту гру­па­ци­ју „не мо­же да ре­пре­зен­ту­је ни са­мо квар­тет БРИК” (Бра­зил, Ру­си­ја, Ин­ди­ја и Ки­на). Ни­ти да ре­ша­ва­ње гло­бал­них пи­та­ња мо­же да мо­но­по­ли­ше Гру­па 20, скуп кла­сич­них и пер­спек­тив­них си­ла.

Из­ми­че­мо ли уста­ље­ним, па и при­год­ним кла­си­фи­ка­ци­ја­ма? Ре­кло би се – да.

Го­ди­не 1989, по­сле па­да Бер­лин­ског зи­да, не­стао је „Дру­ги свет”, у ко­ји су свр­ста­ва­не зе­мље не­ка­да­шњег со­вјет­ског бло­ка, а са­да се го­во­ри о пре­ва­зи­ђе­но­сти „Тре­ћег све­та”. Да ли он­да, кад не­ма ран­ги­ра­ња на ни­же, оп­ста­је оправ­да­ност пред­ња­че­ња у на­зна­ци „Пр­ви свет” – за САД, Ка­на­ду, об­је­ди­ња­ва­ју­ћу Евро­пу и Ја­пан – на­ме­ће се, бар ло­гич­но, пи­та­ње.

Се­вер и југ, ис­ток и за­пад да­нас се са­мо ви­де на ком­па­су а не и у си­стем­ским ка­рак­те­ри­сти­ка­ма, су­ге­ри­ше се. Зе­лик се чак ни­је ли­био да ка­же ка­ко је већ ство­ре­на мул­ти­по­лар­ност (ви­ше цен­та­ра од­лу­чи­ва­ња) што је у Ва­шинг­то­ну реч ко­ја се сма­тра не­ко вр­стом „из­да­је” – од­ри­ца­њем од во­де­ће гло­бал­не уло­ге САД. Чел­ник Свет­ске бан­ке је, ува­жа­ва­ју­ћи од­нос из­ме­ђу ло­кал­ног па­три­о­ти­зма и гло­бал­не ре­ал­но­сти, мул­ти­по­лар­ност при­пи­сао са­мо еко­ном­ским а не и по­ли­тич­ким и оп­штим стра­те­шким кре­та­њи­ма.

За­ни­мљи­во је да, при­том, пре­до­ча­ва да се „по­ме­ра­ју” еко­ном­ске и по­ли­тич­ке „тек­тон­ске пло­че”. Што ће ре­ћи, да га зби­ва­ња у по­ли­ти­ци и еко­но­ми­ји, до­не­кле под­се­ћа­ју на „бе­со­ве” из Зе­мљи­не утро­бе.

При­лич­но је ма­ло, за­и­ста, оних чи­ја сва­ко­дне­ви­ца ни­је пре­тр­пе­ла огром­ну ште­ту у по­ли­тич­ким и еко­ном­ским ру­сва­ји­ма, на­лик еле­мен­тар­ним не­по­го­да­ма. Ме­сти­мич­но и ин­тим­но: при­бли­жну они­ма ко­ју су до­жи­ве­ли ста­нов­ни­ци тру­со­ви­ма по­го­ђе­них под­руч­ја Ха­и­ти­ја, Чи­леа, Ки­не; ха­о­сом за­хва­ће­ни жи­те­љи Тај­лан­да и Кир­ги­зи­је; или бар пут­ни­ци на вр­ло про­мет­ним ко­ри­до­ри­ма се­вер­не по­лу­лоп­те где је исланд­ски вул­кан­ски дим иза­звао ва­зду­хо­плов­не за­сто­је, нај­ве­ће по оце­ни аме­рич­ке но­вин­ске аген­ци­је АП, по­сле те­ро­ри­стич­ких уда­ра оте­тим пут­нич­ким ави­о­ни­ма на Њу­јорк и Ва­шинг­тон, 11. сеп­тем­бра 2001.

Ова­ко или она­ко, струч­ња­ци при­ча­ју да је у то­ку до­сад не­за­бе­ле­же­на се­о­ба „све­то­ва”. На при­мер: Исланд се очас по­сла од „не­до­ђи­је” пре­тво­рио у „гло­бал­ну вест број је­дан”, ста­ту­са ко­ји, по­сле по­ду­жег вре­ме­на, гу­би њу­јор­шки фи­нан­сиј­ски цен­тар.

Ујед­на­чио их је, де­ли­мич­но пе­пео. Онај ко­ји је из исланд­ског вул­ка­на на­пра­вио та­ко­ре­ћи гло­бал­ни ва­зду­хо­плов­ни ха­ос, и онај ко­јим се „по­си­пао” Вол­стрит као ра­сад­ник оп­штег фи­нан­сиј­ског „по­жа­ра”.

Ко­ин­ци­ден­ци­ја би мо­гла да се осна­жи ми­том о фе­ник­су, пти­ци ко­ја из­ра­ста из соп­стве­ног пе­пе­ла. Али, на ви­шој це­ни од ми­та је – ми­то…