Seoba svetova

I pod­zem­no car­stvo se glo­ba­li­zo­va­lo, pri­me­ću­je­mo. Lan­ča­nim dej­stvi­ma po­ve­zu­je uda­lje­ne sud­bi­ne, kao da kon­ku­ri­še fi­nan­sij­skoj kri­zi, or­ga­ni­zo­va­nom kri­mi­na­lu i dru­gim ze­malj­skim ne­pri­klad­nim „im­pe­ri­ja­ma”: ze­mljo­tre­si­ma ha­ra ši­rom pla­ne­te, vul­ka­nom pa­ra­li­še va­zdu­šni sa­o­bra­ćaj iz­me­đu se­ver­no­a­tlant­skih sa­ve­zni­ka, sa­mo još fa­li da ne­ki no­vi cu­na­mi iz oke­an­skih du­bi­na uz­dig­ne God­zi­lu…

Džum­bu­si pod­sti­ču zlo­sut­nost u mno­gim već pri­lič­no uz­ne­mi­re­nim du­ša­ma. Kad nam si­ste­mi kli­ze od­o­zgo na­do­le a sa­da i si­le pri­ro­de pri­ti­ska­ju od­o­zdo na­vi­še, još ma­lo ne­će­mo ima­ti ku­da da se de­ne­mo, stra­hu­ju, uz po­i­sto­ve­ći­va­nja po­li­ti­ke i eko­no­mi­je s ge­o­lo­gi­jom.

Pre­te­ru­ju, na­rav­no. Svi ti gor­nji i do­nji po­tre­si su ci­klič­ne po­ja­ve ko­jih je uvek bi­lo i bi­će ih, uve­ra­va­ju pre­me­ri­va­či na­ta­lo­že­nog is­ku­stva.

Vre­men­ska po­du­dar­nost pri­rod­nih i dru­štve­nih tum­ba­nja pod­u­pi­ru, ipak, vi­đe­nja po ko­ji­ma svet ni­je ona­kav ka­kvim smo ga, ta­ko­re­ći do pre ne­ki dan, sma­tra­li. Od bje­ga s ko­jim smo se sa­ži­ve­li, po­pri­lič­no to­ga ne­sta­je ili gu­bi uobi­ča­je­ni zna­čaj, dok ra­ste va­žnost ak­te­ra, na šta tek tre­ba da se na­vi­ka­va­mo.

Ne­ma vi­še me­sta raz­vr­sta­va­nju sve­ta ko­je je vla­da­lo šest de­ce­ni­ja, pa tre­ba iz­bri­sa­ti po­li­tič­ko-eko­nom­ske od­red­ni­ce kao što su „Tre­ći svet” (ze­mlje u raz­vo­ju) i „Se­ver-Jug” (po­de­la na bo­ga­te i si­ro­ma­šne, kao i na moć­ne i ne­moć­ne). Ta­kva kon­sta­ta­ci­ja bi bi­la do­ži­vlje­na kao „do­set­ka raz­ba­ru­še­nih ti­po­va”, da je ni­je iz­re­kao lič­no Ro­bert Ze­lik, ame­rič­ki struč­njak, sa­da­šnji pred­sed­nik Svet­ske ban­ke (po­lo­žaj na ko­me je ostao iako je do­šlo do sme­ne u Be­loj ku­ći) a pret­hod­no dru­gi čo­vek u hi­je­rar­hi­ji Stejt de­part­men­ta.

Na­stu­pa­ju­ći u va­šing­ton­skom Cen­tru Vu­dro Vil­son, on je do­ka­zi­vao da su na­ve­de­ne eti­ke­te pre­va­zi­đe­ne stvar­no­šću. To jest, da su me­đu no­si­o­ci­ma glav­nih ulo­ga na glav­noj sce­ni, sa­da i do­sko­ra­šnji epi­zo­di­sti – Ki­na, In­di­ja, Bra­zil, kao i svo­je­vre­me­no moć­na pa una­za­đe­na pa opet uz­na­pre­do­va­na Ru­si­ja, a ko­ji­ma bi se mo­gle pri­do­da­ti i dru­ge ma­nje po­ten­ci­jal­ne si­le (Izra­el, Ju­žna Ko­re­ja, Sa­u­dij­ska Ara­bi­ja, Egi­pat, Iran, Mek­si­ko, Ar­gen­ti­na, Sin­ga­pur, Ju­žno­a­frič­ka Re­pu­bli­ka).

Po Ze­li­ku, ka­ko ga pre­no­si al­ter­na­tiv­na in­ter­net­ska in­for­ma­tiv­na agen­ci­ja In­ter pres ser­vis, vi­še „ni­je mo­guć­no re­ša­va­ti ve­li­ka me­đu­na­rod­na pi­ta­nja bez uče­šća ze­ma­lja u raz­vo­ju ili u tran­zi­ci­ji”. Uz na­po­me­ne da tu gru­pa­ci­ju „ne mo­že da re­pre­zen­tu­je ni sa­mo kvar­tet BRIK” (Bra­zil, Ru­si­ja, In­di­ja i Ki­na). Ni­ti da re­ša­va­nje glo­bal­nih pi­ta­nja mo­že da mo­no­po­li­še Gru­pa 20, skup kla­sič­nih i per­spek­tiv­nih si­la.

Iz­mi­če­mo li usta­lje­nim, pa i pri­god­nim kla­si­fi­ka­ci­ja­ma? Re­klo bi se – da.

Go­di­ne 1989, po­sle pa­da Ber­lin­skog zi­da, ne­stao je „Dru­gi svet”, u ko­ji su svr­sta­va­ne ze­mlje ne­ka­da­šnjeg so­vjet­skog blo­ka, a sa­da se go­vo­ri o pre­va­zi­đe­no­sti „Tre­ćeg sve­ta”. Da li on­da, kad ne­ma ran­gi­ra­nja na ni­že, op­sta­je oprav­da­nost pred­nja­če­nja u na­zna­ci „Pr­vi svet” – za SAD, Ka­na­du, ob­je­di­nja­va­ju­ću Evro­pu i Ja­pan – na­me­će se, bar lo­gič­no, pi­ta­nje.

Se­ver i jug, is­tok i za­pad da­nas se sa­mo vi­de na kom­pa­su a ne i u si­stem­skim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma, su­ge­ri­še se. Ze­lik se čak ni­je li­bio da ka­že ka­ko je već stvo­re­na mul­ti­po­lar­nost (vi­še cen­ta­ra od­lu­či­va­nja) što je u Va­šing­to­nu reč ko­ja se sma­tra ne­ko vr­stom „iz­da­je” – od­ri­ca­njem od vo­de­će glo­bal­ne ulo­ge SAD. Čel­nik Svet­ske ban­ke je, uva­ža­va­ju­ći od­nos iz­me­đu lo­kal­nog pa­tri­o­ti­zma i glo­bal­ne re­al­no­sti, mul­ti­po­lar­nost pri­pi­sao sa­mo eko­nom­skim a ne i po­li­tič­kim i op­štim stra­te­škim kre­ta­nji­ma.

Za­ni­mlji­vo je da, pri­tom, pre­do­ča­va da se „po­me­ra­ju” eko­nom­ske i po­li­tič­ke „tek­ton­ske plo­če”. Što će re­ći, da ga zbi­va­nja u po­li­ti­ci i eko­no­mi­ji, do­ne­kle pod­se­ća­ju na „be­so­ve” iz Ze­mlji­ne utro­be.

Pri­lič­no je ma­lo, za­i­sta, onih či­ja sva­ko­dne­vi­ca ni­je pre­tr­pe­la ogrom­nu šte­tu u po­li­tič­kim i eko­nom­skim ru­sva­ji­ma, na­lik ele­men­tar­nim ne­po­go­da­ma. Me­sti­mič­no i in­tim­no: pri­bli­žnu oni­ma ko­ju su do­ži­ve­li sta­nov­ni­ci tru­so­vi­ma po­go­đe­nih pod­ruč­ja Ha­i­ti­ja, Či­lea, Ki­ne; ha­o­som za­hva­će­ni ži­te­lji Taj­lan­da i Kir­gi­zi­je; ili bar put­ni­ci na vr­lo pro­met­nim ko­ri­do­ri­ma se­ver­ne po­lu­lop­te gde je island­ski vul­kan­ski dim iza­zvao va­zdu­ho­plov­ne za­sto­je, naj­ve­će po oce­ni ame­rič­ke no­vin­ske agen­ci­je AP, po­sle te­ro­ri­stič­kih uda­ra ote­tim put­nič­kim avi­o­ni­ma na Nju­jork i Va­šing­ton, 11. sep­tem­bra 2001.

Ova­ko ili ona­ko, struč­nja­ci pri­ča­ju da je u to­ku do­sad ne­za­be­le­že­na se­o­ba „sve­to­va”. Na pri­mer: Island se očas po­sla od „ne­do­đi­je” pre­tvo­rio u „glo­bal­nu vest broj je­dan”, sta­tu­sa ko­ji, po­sle po­du­žeg vre­me­na, gu­bi nju­jor­ški fi­nan­sij­ski cen­tar.

Ujed­na­čio ih je, de­li­mič­no pe­peo. Onaj ko­ji je iz island­skog vul­ka­na na­pra­vio ta­ko­re­ći glo­bal­ni va­zdu­ho­plov­ni ha­os, i onaj ko­jim se „po­si­pao” Vol­strit kao ra­sad­nik op­šteg fi­nan­sij­skog „po­ža­ra”.

Ko­in­ci­den­ci­ja bi mo­gla da se osna­ži mi­tom o fe­nik­su, pti­ci ko­ja iz­ra­sta iz sop­stve­nog pe­pe­la. Ali, na vi­šoj ce­ni od mi­ta je – mi­to…