Докторе, јел може у доларима?

До сада сам се лечила у три државе, а могло би се рећи и у четири, јер Србија пре мог одласка и Србија сада, две су потпуно различите планете. Прво, док си млад и не идеш често код лекара, немаш породичног лекара него ко се нађе. Колико се сећам старији су ишли само кад су морали, није ту било превенције или систематског.

Пре одласка из Србије, сви с искуством из иностранства посаветоваше ме да прегледам зубе јер је то на Западу велики бизнис и има да ме кошта ‘ко Светог Петра кајгана”. Тако ја некако заврших код професора са стоматолошког који ми рече да мали каријес не треба дирати јер сваки рез оставља пукотину у којој се скупљају бактерије и ту после нема краја поправкама...

И тако сам се одселила у Канаду. Врло брзо сам нашла одличну докторку (ако коме значи, нашу докторку), која је записала историју болести свих у породици, слала ме на редовне годишње прегледе и критиковала ме када сам покушавала нешто од тога да прескочим. Посебно је била љута ако бих пријавила да сам сама купила лек или да ми је, не дај Боже, „овај“ или „онај“ рекао како да се лечим.

Не могу да кажем да сам често била болесна, али једном сам завршила на ургентном и ту сам на своје запрепашћење ипак морала да чекам у ужасним боловима док неко од мојих није дошао, повисио тон па је онда све ишло брже.

Што се тиче љубазности, не могу да се сетим ничег лошег, све сестре као да су прошле неки курс лепог понашања. Чистоћа на нивоу, дискреција потпуна, доступност информацијама - у границама мог интересовања.

Зубари, опет наши људи, управо су онакви као што су ме упозорили – поправљају све. Чисто, брзо, безболно. Како моја баба приликом прве посете примети “да ту нема крезавог народа”, можда ми је баш тада синуло да је тај бизнис са зубима бољи од наше филозофије чекања?

Онда сам се преселила у једну афричку земљу. Ту, наравно, човек само да се нада да се не разболи. Услови су катастрофални, прљаво је, немају савремену технику и укратко – ако се нешто деси само се надати евакуацији.

Староседеоци иначе много воле да иду код лекара а још више да се кљукају лековима. У обичној апотеци можете купити шта год желите и то за мале паре. Нама странцима углавном продају најскупље лекове, а то је можда до неких 20 долара, а они којима такви лекови стварно требају, они купују пуне кофере и носе их са собом. Скоро ми је познаница причала да јој је муж имао напад болова због камена у бубрегу а домаћи лекар им је дао неки лек који “поуздано делује”. Пошто лек није деловао она га је потражила на Google па се испоставило да је то, у ствари, лек за вагиналне инфекције. Ваљда локално становништво не истражује по интернету, па лекови за њих имају добар плацебо ефекат.

И тако дођох назад у Србију јер се један члан породице изненада тешко разболео. Иако је упут на операцију био хитан, ни недељу дана касније до те операције није дошло. Наравно, никоме у породици није пало на памет да понуди новац док нас познаници не питаше колико смо платили.

Тек тад нам је синуло зашто се на операцију толико чека па смо се готово сат времена домунђавали како да дамо новац а да то доктору, не дај Боже, не буде непријатно. Како да му дамо да он узме а као да није узео, па да одемо умирени, а доктор чистог образа?

Упозорише нас да је увреда дати лекару мало новца, али како да знаш колико је довољно? Најчешће се помињала нека цифра од 200 евра, па се питам како обичан свет издвоји целу месечну плату за овакве потребе?

(/slika2)И тако чекасмо тог чувеног доктора за кога још круже и приче да је велики стручњак и да има цео зид прекривен дипломама. Када смо ушли у његову канцеларију пуну кеса, флаша и осталих поклона, дилеме више није било. Посебно сам се заинтересовала за његове дипломе, јер заиста је свашта било урамљено по целом зиду, међутим, осим дипломе факултета све остало су биле радионице у трајању од једног дана. То “радионица” је писало на енглеском (workshop) па претпостављам да је та реч додатно остављала утисак на посетиоце. Било је и неких сертификата који у принципу ништа не значе али урамљени добро изгледају.

Доктор нам је рекао да операција није заказана јер имају само један скенер и да се дуго чека на ред, али убрзо окрете телефон и наш укућанин је буквално у року од једног минута био на путу за скенер.

Операција је заказана за сутрадан а ја сам, логично, извадила спремљене доларе, додуше уз мало промењен текст: “да ли бих могла да оставим малу донацију за ову болницу... “

Још не заврших реченицу а доктор је оне паре већ узео из моје руке и муњевито их ставио у џеп уз речи: “Можете, наравно.”

Те ја наставих: “а Ви ћете одредити за коју намену. Извините ја не радим за евре.”

“Нема везе” рече доктор.

Причи наравно није крај. Мора се платити и после операције ако желите да пацијент остане мало дуже у болници, али ми смо ипак одлучили да уместо доктора платимо медицинску сестру која ће нам долазити кући.

Можда зато а можда и због изузетно компликоване болести, доктор нам на крају није рекао шта да радимо нити како да се понашамо у новонасталој ситуацији. Сестре су углавном биле нељубазне, грубе и завучене по неким собама где су пушиле и пиле кафу (зато болница вечито заудара на никотин, чак и на интензивној нези, што ми је посебно тешко да схватим).

На крају закључујем оно што сви знамо: молите Бога да се не разболите у Србији.