Шоу великог Јована

Почетком деведесетих година прошлог века, пошто је „Велики брат” у Москви капитулирао пред „Великим братом” у Вашингтону, у земљама „реалног социјализма” „комунисти” су сишли са власти. Југословенски „самоуправни комунисти”, међутим, досетили су се да власт задрже тако што ће од опозиционара преотети барјаке „борбе за националну ствар”. Тако се, у бившој Југославији, обрачун са недемократским системом углавном није догодио. Уместо да се обрачунају са недемократским системом, бивши Југословени, „демократски” предвођени антидемократама, обрачунали су се једни с другима.

У српском случају дошло је до диференцијације на „национално освешћене комунисте”, који су наставили да владају ишчекујући опоравак московског „Великог брата”, и национално онесвешћене, који су став несврстаности у антагонизму између два велика брата заменили беспоговорном оданошћу вашингтонском брату победнику, а „пролетерски интернационализам” – „мондијалистичком”.

Иако су били расположени да се са мондијалистички настројеним бившим саборцима оштро разрачунају, „национално освешћеним комунистима” није падало на памет да их ударе по недемократској прошлости. Били су свесни ораха у сопственом џепу који се на том месту нису нашли као лек против реуме.

А када су, двехиљадите, „национално освешћени” пали с власти, међу победницима је, опет, било превише „национално несвесних комуниста” да би разрачунавање са системом који је владао до почетка деведесетих било могуће. Заточеници недемократског начина мишљења међу победницима петооктобарске револуције, наравно, јесу били најгласнији у позиву на разрачунавање. Али искључиво на разрачунавање са деведесетим. Док су оно што се догађало пре деведесетих, почели чак и да глорификују.

Резултат: није дошло ни до каквог разрачунавања, демонима комунистичке прошлости пре деведесетих придружили су се демони ратова деведесетих; настао је џумбус и белај у ком данас живимо.

Карикатуралан врхунац бесмисла имамо прилику да гледамо ових дана. Отеловљен је у лику и делу Јована Капичића, некадашњег високог функционера Титове политичке полиције и „Великог брата” Голог отока, стаљинистичког логора оформљеног с циљем борбе против стаљинизма!?

О Јовану Капичићу је написана књига. Организују се промоције. У склопу промотивних активности, Јован Капичић наступа у телевизијским емисијама. Публика навучена на ријалити воајеризам – ужива. На питање да ли је заштита од државног удара, којом оправдава бестијално голооточко иживљавање, морала да обухвати и пасивне информбировце, одговара како је чуо за активне и пасивне „педере”, а за активне и пасивне информбировце – није. На питање да ли је на Голом отоку, чак и по његовим, крајње оригиналним критеријумима, било много невиних – Капичић одговара потврдно! И у томе не види никакав проблем! Пиплметри скачу! Воајерски аудиторијум је у екстази! Звезда –  спремна на до сада невиђен егзибиционизам – је рођена!

Наградно питање гласи: на који начин ће Капичићев естрадни потенцијал даље бити коришћен. Да ли ће постати саветодавац организатора риjалитиja ,,Велики брат”, као човек са огромним искуством из праксе (дисциплине: топли зец, ментална тортура, сизифовско гурање камена)? Или ће бити гост квиза истине? Или газда „Фарме”, у епизоди: „Обрачун с кулацима”? Или ће, у Капичићеву част бити организован нови риjалити? Који би, између осталог, представљао тријумф домаће индустрије забаве: производ за који лиценцу не купујемо него је продајемо трулом Западу! И ми коња за трку имамо!

Могућности су готово неограничене. Било би крајње непрофесионално не искористити их.

А Капичићеве жртве и њихове породице – ако им се не свиђа – нека не купују штампу и нека искључе компјутере и телевизоре!

,,Демократија је могућност избора”!

„Show must go on”!