Новинари на тапету

Власник и главни и одговорни уредник „Врањских” Вукашин Обрадовић оптужен је за клевету пошто су његове новине лоше писале о локалном моћнику Горану Тасићу Гокчету, доскоро члану Нове Србије. Више тужилаштво у Врању против Гокчета је подигло две оптужнице за покушај убиства. „Врањске” су писале и да је упадао у канцеларије градоначелника и осталих градских челника, претио...

У Чачку лидер Нове Србије Велимир Илић тужи власника и главног уредника локалног листа „Чачанске новине” Стојана Марковића због хумореске под насловом „Мандарин” у којој се политичар препознао. Уредников грех је и то што је навео листу функционера Илићеве странке и његових сарадника који су оптужени или су под истрагом сугеришући да би можда лидер Нове Србије могао да буде следећи.

Надати се да ће двојица новинара и власника локалних медија, уз подршку новинарског еснафа, успети да се одбране. Али, није поента само у томе. Кључни проблем је, заправо, чињеница да се Србија нашла у стању у коме се сваки функционер и сваки „жестоки момак” осећа слободним да се против јавне критике бори судским тужбама.

Илић не осећа потребу да објашњава јавности зашто се толико људи са којима је сарађивао нашло под истрагом, а поменути Гокчe не би да одговори на питање откуд му скупи аутомобили и џипови кад се представља као „радник једног овдашњег (врањанског) предузећа”. Реч је, дакле, о томе да „прозвани” функционери и такозвани контроверзни бизнисмени више не осећају никакав страх од суда јавности, па самим тим ни потребу да било шта било коме објашњавају и да одговарају на питања.

Тужбе су свакако легитимна ствар, али се никако не сме заборавити да медији постоје управо зато да би упозоравали јавност и постављали питања. Дакле, не могу писати само о стварима које су већ доказане на суду, морају да сумњају и истражују. То није само њихова професионална и морална обавеза, то им је пре свега посао. Медији и постоје зато што постоји веома снажан интерес јавности да буде обавештена. Ако нису на адекватан начин заштићени у обављању свог посла новинари неће моћи ни да бране јавни интерес.

Закони, сами по себи, не могу да реше овај проблем, могу само да олакшају или отежају његово решавање. Пред законима су сви једнаки, и поштени и непоштени, и леви и десни, и насилни и ненасилни. Али није у јавном интересу да сви имају исти јавни третман. Није у јавном интересу да новинари, нарочито у унутрашњости, морају да се плаше функционера и локалних моћника, у јавном интересу је да буде обрнуто.

У јавном интересу требало би да буде промовисање поштења, пристојности, памети, и других општеприхваћених вредности. Зато је битно да се дигне глас у заштиту Обрадовића и Марковића, да се не дозволи да буду ућуткани. Јер њихови медији никога нису псовали и вређали, само су истраживали и постављали питања.