Novinari na tapetu

Vlasnik i glavni i odgovorni urednik „Vranjskih” Vukašin Obradović optužen je za klevetu pošto su njegove novine loše pisale o lokalnom moćniku Goranu Tasiću Gokčetu, doskoro članu Nove Srbije. Više tužilaštvo u Vranju protiv Gokčeta je podiglo dve optužnice za pokušaj ubistva. „Vranjske” su pisale i da je upadao u kancelarije gradonačelnika i ostalih gradskih čelnika, pretio...

U Čačku lider Nove Srbije Velimir Ilić tuži vlasnika i glavnog urednika lokalnog lista „Čačanske novine” Stojana Markovića zbog humoreske pod naslovom „Mandarin” u kojoj se političar prepoznao. Urednikov greh je i to što je naveo listu funkcionera Ilićeve stranke i njegovih saradnika koji su optuženi ili su pod istragom sugerišući da bi možda lider Nove Srbije mogao da bude sledeći.

Nadati se da će dvojica novinara i vlasnika lokalnih medija, uz podršku novinarskog esnafa, uspeti da se odbrane. Ali, nije poenta samo u tome. Ključni problem je, zapravo, činjenica da se Srbija našla u stanju u kome se svaki funkcioner i svaki „žestoki momak” oseća slobodnim da se protiv javne kritike bori sudskim tužbama.

Ilić ne oseća potrebu da objašnjava javnosti zašto se toliko ljudi sa kojima je sarađivao našlo pod istragom, a pomenuti Gokče ne bi da odgovori na pitanje otkud mu skupi automobili i džipovi kad se predstavlja kao „radnik jednog ovdašnjeg (vranjanskog) preduzeća”. Reč je, dakle, o tome da „prozvani” funkcioneri i takozvani kontroverzni biznismeni više ne osećaju nikakav strah od suda javnosti, pa samim tim ni potrebu da bilo šta bilo kome objašnjavaju i da odgovaraju na pitanja.

Tužbe su svakako legitimna stvar, ali se nikako ne sme zaboraviti da mediji postoje upravo zato da bi upozoravali javnost i postavljali pitanja. Dakle, ne mogu pisati samo o stvarima koje su već dokazane na sudu, moraju da sumnjaju i istražuju. To nije samo njihova profesionalna i moralna obaveza, to im je pre svega posao. Mediji i postoje zato što postoji veoma snažan interes javnosti da bude obaveštena. Ako nisu na adekvatan način zaštićeni u obavljanju svog posla novinari neće moći ni da brane javni interes.

Zakoni, sami po sebi, ne mogu da reše ovaj problem, mogu samo da olakšaju ili otežaju njegovo rešavanje. Pred zakonima su svi jednaki, i pošteni i nepošteni, i levi i desni, i nasilni i nenasilni. Ali nije u javnom interesu da svi imaju isti javni tretman. Nije u javnom interesu da novinari, naročito u unutrašnjosti, moraju da se plaše funkcionera i lokalnih moćnika, u javnom interesu je da bude obrnuto.

U javnom interesu trebalo bi da bude promovisanje poštenja, pristojnosti, pameti, i drugih opšteprihvaćenih vrednosti. Zato je bitno da se digne glas u zaštitu Obradovića i Markovića, da se ne dozvoli da budu ućutkani. Jer njihovi mediji nikoga nisu psovali i vređali, samo su istraživali i postavljali pitanja.