Биропатија

Ко год се понадао да ће, најпре влада, а потом и сви „испод” ње, као у великом сезонском спремању куће, укинути и одбацити све сувишне и непотребне прописе – грдно се преварио. У тај посао се није ни кренуло. Сечиво обећане гиљотине за прописе стоји још високо на почетном положају. За сада још никоме и не прети, јер онај ко ју је најавио и спремио, нема намеру ни да је – употреби.

Зашто?

У последњих неколико деценија, донели смо на хиљаде разних прописа. У међувремену не само да су се мењале границе и имена државе, него су се и целокупан економски и политички систем променили из темеља. С њима и законодавна процедура. Али, за нашу бирократију то као да се није догодило. На старе придодаје нове прописе и прави свеопшту заврзламу, трошкове, неефикасност…

Пример први.

Једна директорка познате иностране ревизорске куће пожалила нам се недавно да свако јутро мора да попуњава путни налог за коришћење службеног аутомобила који је добила на употребу од фирме. Надала се, каже, да ће у наговештеном чишћењу прописа нестати и тај реликт времена друштвене својине када је држава и тим инструментом покушавала бар да контролише како се користи поверена јој имовина. У међувремену смо и из Устава избрисали појам друштвене својине, али нисмо укинули пропис којим је регулисано коришћење службеног аутомобила.

Пример други.

Није било човека који није био запрепашћен сазнањем да су секретарица председнице Скупштине Србије и возач службеног „аудија” путовали у Зајечар да би она тамо обавила неки приватан посао. Око тога својевремено подигла се велика политичка и јавна галама и – ништа. Возач је, истина, изгубио посао, а она – отишла на боље плаћен посао.

Лицемерје државе у правом смислу речи. Држи, не укида пропис, којим непотребно штити интерес приватног власника коме таква заштита ни по чему није потребна, али зато тамо где јој је то и законска обавеза – жмури широм отворених очију.

Ова два примера, међутим, само су космичка прашина у односу на све оно што се свакодневно дешава на свим нашим шалтерима и у односима грађанин – држава – економија. Бирократија, која се код нас множила после сваких избора и државних промена, није само наш изум или божја казна. Имају је све земље, али ни изблиза тако неефикасну.

Ни велика Немачка није без бирократије, али, гле чуда, њени пословни људи веома су кивни на нашу, јер у њеном врзином колу не могу да се снађу, ефикасно раде и заврше посао због кога су дошли код нас. Неко би рекао да је реч о матрици за системску корупцију, јер ако не може по процедурама, може уз мало добре воље – а то кошта.

Шта год било, један добар покушај доживљава рђав епилог. Бирократија поново демонстрира своју недодирљивост уз сасвим разумљив отпор да сама себи укида разлог постојања. Она није ту само да влада, већ и да нас, где год може, и – пати. Отуда и биропатија. Пошто се то најбоље ради у хаосу сувишних и контрадикторних прописа, наша гиљотина за њихово сасецање остаће, по свему судећи, без капи те бирократске крви.