Biropatija

Ko god se ponadao da će, najpre vlada, a potom i svi „ispod” nje, kao u velikom sezonskom spremanju kuće, ukinuti i odbaciti sve suvišne i nepotrebne propise – grdno se prevario. U taj posao se nije ni krenulo. Sečivo obećane giljotine za propise stoji još visoko na početnom položaju. Za sada još nikome i ne preti, jer onaj ko ju je najavio i spremio, nema nameru ni da je – upotrebi.

Zašto?

U poslednjih nekoliko decenija, doneli smo na hiljade raznih propisa. U međuvremenu ne samo da su se menjale granice i imena države, nego su se i celokupan ekonomski i politički sistem promenili iz temelja. S njima i zakonodavna procedura. Ali, za našu birokratiju to kao da se nije dogodilo. Na stare pridodaje nove propise i pravi sveopštu zavrzlamu, troškove, neefikasnost…

Primer prvi.

Jedna direktorka poznate inostrane revizorske kuće požalila nam se nedavno da svako jutro mora da popunjava putni nalog za korišćenje službenog automobila koji je dobila na upotrebu od firme. Nadala se, kaže, da će u nagoveštenom čišćenju propisa nestati i taj relikt vremena društvene svojine kada je država i tim instrumentom pokušavala bar da kontroliše kako se koristi poverena joj imovina. U međuvremenu smo i iz Ustava izbrisali pojam društvene svojine, ali nismo ukinuli propis kojim je regulisano korišćenje službenog automobila.

Primer drugi.

Nije bilo čoveka koji nije bio zaprepašćen saznanjem da su sekretarica predsednice Skupštine Srbije i vozač službenog „audija” putovali u Zaječar da bi ona tamo obavila neki privatan posao. Oko toga svojevremeno podigla se velika politička i javna galama i – ništa. Vozač je, istina, izgubio posao, a ona – otišla na bolje plaćen posao.

Licemerje države u pravom smislu reči. Drži, ne ukida propis, kojim nepotrebno štiti interes privatnog vlasnika kome takva zaštita ni po čemu nije potrebna, ali zato tamo gde joj je to i zakonska obaveza – žmuri širom otvorenih očiju.

Ova dva primera, međutim, samo su kosmička prašina u odnosu na sve ono što se svakodnevno dešava na svim našim šalterima i u odnosima građanin – država – ekonomija. Birokratija, koja se kod nas množila posle svakih izbora i državnih promena, nije samo naš izum ili božja kazna. Imaju je sve zemlje, ali ni izbliza tako neefikasnu.

Ni velika Nemačka nije bez birokratije, ali, gle čuda, njeni poslovni ljudi veoma su kivni na našu, jer u njenom vrzinom kolu ne mogu da se snađu, efikasno rade i završe posao zbog koga su došli kod nas. Neko bi rekao da je reč o matrici za sistemsku korupciju, jer ako ne može po procedurama, može uz malo dobre volje – a to košta.

Šta god bilo, jedan dobar pokušaj doživljava rđav epilog. Birokratija ponovo demonstrira svoju nedodirljivost uz sasvim razumljiv otpor da sama sebi ukida razlog postojanja. Ona nije tu samo da vlada, već i da nas, gde god može, i – pati. Otuda i biropatija. Pošto se to najbolje radi u haosu suvišnih i kontradiktornih propisa, naša giljotina za njihovo sasecanje ostaće, po svemu sudeći, bez kapi te birokratske krvi.