О звездама и трњу

Ве­ро­ват­но не­ма чо­ве­ка у Ср­би­ји ко­га ни­је об­ра­до­ва­ло по­ди­за­ње Авал­ског тор­ња, ни­ти ТВ гле­да­о­ца ко­ји ни­је ужи­вао у ро­је­њу зве­зда­стих искри­ца ва­тро­ме­та око све­ча­но отво­ре­ног „све­ти­о­ни­ка Бе­о­гра­да”. Об­но­ва зда­ња сру­ше­ног пре је­да­на­ест го­ди­на НА­ТО бом­ба­ма по­чи­ва­ла је од са­мог по­чет­ка на емо­ци­ја­ма и на по­тре­би су­прот­ста­вља­ња ра­за­ра­ју­ћој си­ли – ма­кар на ни­воу сим­бо­ла. Авал­ски то­рањ по­стао је та­ко знак (за бе­о­град­ску исто­ри­ју ка­рак­те­ри­стич­ног) по­ди­за­ња из пе­пе­ла, ви­тал­но­сти на­ро­да, пр­ко­са пред на­сил­ни­ци­ма и по­но­са пред уни­шти­те­љи­ма кад се не­што сво­је од њих за­шти­ти и са­чу­ва.

Сто­га је по­ду­хват имао и по­ли­тич­ку ди­мен­зи­ју, у овом слу­ча­ју бла­го­твор­ну као ми­ни­мум нео­п­ход­не рав­но­те­же праг­ма­тич­ној по­ли­ти­ци по­ти­ски­ва­ња про­шло­сти. При ви­шку жур­бе у по­ми­ре­њу, уступ­ци­ма и пра­вље­њу ком­про­ми­са за­рад „европ­ских ин­те­гра­ци­ја” и мањ­ку су­здр­жа­но­сти у при­хва­та­њу спољ­них при­ти­са­ка и уце­на ко­ји­ма је, не­ми­нов­но, из­ло­же­на јед­на ма­ла и си­ро­ма­шна зе­мља, сва­ки са­мо­свој­ни успех, па и об­но­ву Авал­ског тор­ња, чи­не ве­ћим и леп­шим.

До­га­ђај би по свој при­ли­ци од­јек­нуо бо­ље у це­ло­куп­ној до­ма­ћој јав­но­сти да су ре­чи не­ких го­вор­ни­ка о ва­жно­сти „за­јед­нич­ких прег­ну­ћа” би­ле по­твр­ђе­не при­су­ством на све­ча­но­сти по­ли­ти­ча­ра из са­да­шње опо­зи­ци­је, од­но­сно да су се за­јед­но на­шли на ли­цу ме­ста пред­став­ни­ци вла­сти с по­чет­ка и с кра­ја де­це­ниј­ског гра­ди­тељ­ског по­ду­хва­та, те да је са­ста­нак на вр­ху Та­ди­ћа и Ко­шту­ни­це тра­јао бар је­дан ми­нут на „ви­ди­ков­цу Ср­би­је”.

Ко­ли­ко би њи­ма лич­но по­ли­тич­ких по­е­на до­нео та­кав кра­так су­срет кал­ку­ли­са­ло се ве­ро­ват­но у њи­хо­вим пар­тиј­ским шта­бо­ви­ма, али би гра­ђа­ни­ма ипак при­ја­ло, опет ма­кар у ви­ду сим­бо­ла, бар тре­нут­но и при­год­но по­ти­ски­ва­ње ја­ких ме­ђу­стра­нач­ких ани­мо­зи­те­та.

Што се пред­став­ни­ка вла­де оку­пље­них у ТВ ку­ли ти­че, по­што су на­по­ји­ли по­глед с ви­си­не, мо­ра­ће да га спу­сте ка тлу, ка за власт ма­ње пре­сти­жним по­сло­ви­ма. У том сми­слу те­ле­ви­зи­ја је дра­го­це­но не­ми­ло­срд­на. При­ка­зу­је и тр­ње и по­зи­ва на кр­че­ње.

Су­о­чи­ће власт с чи­ње­ни­цом, ре­ци­мо, да сли­ку о Бе­о­гра­ду стран­ци скла­па­ју не са­мо од ре­пре­зен­та­тив­них гра­ђе­ви­на не­го и од де­та­ља уоко­ло, пр­вен­стве­но ко­му­нал­не не­хи­ги­је­не (с го­ми­ла­ма от­па­да и пси­ма лу­та­ли­ца­ма чак и у са­мом град­ском је­згру).

Из­ве­сти­ће да пре­се­ца­ње врп­ци за по­че­так ра­до­ва на по­је­ди­ним де­о­ни­ца­ма фа­мо­зног Ко­ри­до­ра 10 не охра­бру­ју сву­да на­ду за про­спе­ри­тет и ве­ћи ква­ли­тет жи­во­та – бар не ме­ђу ста­нов­ни­ци­ма око Ми­о­ни­це чи­је ку­ће го­ди­на­ма, упр­кос мно­гим обе­ћа­њи­ма, по­сле зе­мљо­тре­са ни­су по­пра­вље­не, или ста­нов­ни­ци­ма За­је­ча­ра, Вра­ња, Ле­сков­ца ко­ји, го­ди­на­ма че­ка­ју­ћи на ре­гу­ла­ци­ју ре­ка, опет стра­да­ју од по­пла­ва, а на­ро­чи­то ме­ђу на­ро­дом По­мо­ра­вља за ко­ји сти­хо­ви „Ки­ша па­де, Мо­ра­ва на­до­ђе, те по­пла­ви Јо­ва­но­ве дво­ре” ни­ка­ко да оста­ну са­мо пе­сма.

И ко­га при том да ку­не Јо­ва­но­ва мај­ка?