Комисија за уранак

Кад год не­мам на­ме­ру да ре­шим не­ки про­блем, ја са­зо­вем ко­ми­си­ју! Чла­но­ве по­ро­ди­це по­де­лим у рад­не гру­пе за ово и за оно, нек се за­ба­вља­ју за­да­ци­ма, а ја – пред­се­да­вам! Вр­тим пал­че­ви­ма, ше­там око сто­ла, као ду­бо­ко раз­ми­шљам, не би ли „ко­лек­тив­но те­ло” уви­де­ло да се пре­да­но ба­вим шка­кљи­вом ма­те­ри­јом. Иако ова­квим на­чи­ном ра­да ни је­дан је­ди­ни слу­чај до­сад ни­смо рас­пра­ви­ли, не од­у­ста­је­мо – оста­вља по­зи­ти­ван ути­сак да смо не­што по­ку­ша­ли.

На­ша ко­ми­си­ја не­пре­ста­но за­се­да, по ра­зним пи­та­њи­ма. Овај пут чла­но­ви се оку­пи­ли око ме­не, а да ни­сам ни за­ка­зао са­ста­нак. За­бри­ну­тих ли­ца, же­на, де­ца и ба­ба су­о­чи­ли ме са по­ма­мом у гра­ду: мно­ги при­ја­те­љи, по­зна­ни­ци и ком­ши­је пу­ту­ју не­где на пр­во­мај­ски ура­нак! Ту­ри­стич­ке аген­ци­је го­то­во су рас­про­да­ле аран­жма­не за „бли­же ино­стран­ство”!

– Уко­ли­ко бу­де­мо и да­ље оду­го­вла­чи­ли – упо­зо­ри­ла је ће­ра – по­сто­ји бо­ја­зан да Бу­дим­пе­шту, Трст, Беч, Праг, или Со­лун уоп­ште не ви­ди­мо овог Пра­зни­ка ра­да.

– Ако, ћа­ле, од­мах не пре­се­че­мо у ко­је ће­мо од европ­ских ме­ста у тро­днев­ни про­вод, не ги­не нам енорм­но по­ве­ћа­ње тро­шко­ва – из­ло­жио је син. – Оста­ће нам са­мо сед­мо­днев­не и пет­на­е­сто­днев­не пре­ко­мор­ске ва­ри­јан­те.

– На при­мер Ду­баи, Ку­ба, Тај­ланд... – ли­ста­ла је ба­ба до­ка­зе, ша­ре­не фла­је­ре не­ко­ли­ко во­де­ћих „тур­се­ва”.

Су­пру­га је чак, у жа­ру ди­ску­си­је, под­вик­ну­ла: – Ре­а­гуј, чо­ве­че, аман, за­ка­сни­ће­мо! И До­ми­ни­ка­ну ће раз­гра­би­ти док ти из­ва­гаш нај­бо­љу иде­ју!

О кеј, ако тре­ба ур­гент­но да се ре­а­гу­је, тај сам. Бр­за ко­ми­си­ја за­слу­жу­је бр­зог пред­сед­ни­ка. Мо­мен­тал­но де­лим за­ду­же­ња. По­сле пет ми­ну­та те­ле­фо­ни­ра­ња па­до­ше и кон­крет­ни пред­ло­зи.

Ће­ра пр­ва ло­би­ра: – За све­га 155 евра по осо­би мо­же­мо че­ти­ри да­на да цу­ња­мо по Злат­ном Пра­гу! Че­ка нас бај­ко­ви­ти град ко­ји оча­ра­ва исто­ри­јом. Ти би, та­та, ужи­вао у пи­ву и ко­ба­ја­ма, а ми у ар­хи­тек­ту­ри. Тро­шко­ви за нас пе­то­ро из­но­се 755 евра. Ра­зу­мљи­во, без пи­ва и ка­ра­та за му­зе­је...

Син се бо­ри за глав­ни град Аустри­је: – Беч, нам­бр уан! Му­зич­ка пре­сто­ни­ца све­та и се­ди­ште тај­них аген­ци­ја. То се не про­пу­шта! Сад и ни­кад ви­ше, све­га 99 еври­ћа по гла­ви! Укуп­но 495, плус „ко­ки­шка” и мо­царт-ку­гле, иза­ђе око 800. Ш’а зе­ва­те! Ску­по, а!? Ш’а би­сте ви ’те­ли: џа­бе у Ви­је­ну! Ма дај, бре...

– Гла­сам за Трст. По­ред па­ла­та ко­је ће­мо оби­ћи, об­но­ви­ће­мо и „кр­пи­це”. Ни­кад ни­сам та­ко слат­ко шо­пин­го­ва­ла као осам­де­се­тих на Пон­те ро­су... Та­ко­ђе 99 евра, са два но­ће­ња у Изо­ли и из­ле­том до Па­до­ве. Ако ба­ба сво­је­вољ­но од­у­ста­не, ра­чун би се сма­њио за пе­ти­ну... – ре­че су­пру­га, а ба­ба ско­чи.

– Да од­у­ста­нем! Ни­кад ро­бом! Ево, ми­ли мо­ји, ја ис­ко­па­ла по­лу­кру­жну ту­ри­цу! Бу­дим­пе­шта – Беч – Трст – Ве­не­ци­ја – Ми­ла­но, не из­ла­зи се из бу­са, не­ма хра­не, не­ма пи­ћа, ал’ не бри­ни­те, спре­ми­ће ба­ка... Екс­кур­зи­ја ко­шта 285 РСД по чла­ну, у ра­та­ма. Ако вам је пре­ви­ше, има и Со­лун, че­ти­ри да­на, за сит­ну ло­ву. Де­ца баш и не мо­ра­ју да иду па би­смо та­ко про­шли знат­но...

На­ста­де сва­ђа. Не зна се ко шта ко­ме го­во­ри. Чла­но­ви сек­ци­ја ода­пи­њу стре­ле јед­ни на дру­ге. По­ле­ти и по­ко­ја се­ки­ри­ца.

Ле­по је ра­ди­ти у ко­ми­си­ји. Му­тљаг. Мој те­рен. Жми­рим. Пал­че­ви пле­шу. Ше­там. Пи­чим у се­би је­дан кру­жић по Евро­пи. На кри­ли­ма ма­ште не сме­та ми ни вул­кан­ски пе­пео! За­и­ста, не знам шта је бо­ље. Че­шко пи­во, беч­ки вал­це­ри, ку­по­ви­на „кр­пи­ца” по Тр­џи, или ба­зја­че­ње по со­лун­ским та­вер­на­ма. И као пред­сед­ник, са „злат­ним гла­сом”, од­но­сно пра­вом од­лу­чи­ва­ња кад не­ма за­јед­нич­ког ста­ва, пре­су­ђу­јем: – Бу­ду­ћи да сте по­сти­гли нај­ви­ши мо­гу­ћи сте­пен раз­ми­мо­и­ла­же­ња у ми­шље­њу, оба­ве­шта­вам вас да ће­те ура­нак, као и свих про­те­клих го­ди­на, до­че­ка­ти на Ча­ра­пи­ћа бре­сту. По­не­ће­мо це-де „На ле­пом пла­вом Ду­на­ву”, „пилс” у кон­зер­ви и че­шке ко­ба­је у ва­ку­ум па­ко­ва­њу, а лу­кац и рот­кви­це пре по­ла­ска шо­пин­го­ва­ти на Ка­ле­ни­ћу и до ми­ле во­ље ба­зја­чи­ти по Ава­ли. И то екс­клу­зив­но, с по­гле­дом из рад­нич­ке ма­се на тек отво­ре­ни то­рањ, сим­бол Бе­о­гра­да. Су­ма су­ма­рум – 9.900 ди­на­ра, за је­дан дан, и то за све пе­то­ро...

Дар­ко Ка­ле­зић