Весели букет малих Марјановића

Горњи Милановац – Једнособан стан у поткровљу седмоспратнице: кухиња у предсобљу, остало испреграђивано да би се добио трособан, у најмањој соби кревети на спрат. А у стану осморо малих Марјановића – ври као у кошници. Пардон, десеторо их је! Мама Данијела и тата Саша, такође, станују овде.

– Најгоре је иза нас, а то је период када смо живели од дечјег додатка на четворо деце, по нашем закону је све изнад тога „вишак“, и од помоћи добрих људи. Пре две године Саша је добио посао у фирми „Вапекс“, и то, обавезно напишите, захваљујући „Политици“ која је тада описала муке милановачке породице са највише деце. Јесте, једна радничка плата је мало за десетора уста, али како је тек било без иједне. Још да и ја добијем какав-такав посао и, чини ми се, не бисмо имали на шта да се жалимо – дочекала нас је мама Данијела.

Стефан, Милан, Горан, Ненад, па близанци Кристина и Марко, потом Сања и на крају Немања. Сви су се „спаковали“ у 11 лета, између 14 и три године. Сваког јутра, Данијела испрати шест ђака у основну школу, Сању одведе у предшколско, а Немању у вртић. И није јој, каже, ништа тешко. Исто тврди и тата Саша:

– Желели смо, без обзира на све, што више деце и, хвала богу, имамо их. Баш смо богати, не шалим се. Кад сам био без запослења, радио сам свашта, копао канале, крчио по селима врзине, супруга и ја смо „стезали каиш“, али деца су морала да имају што им треба. Понајвише су имали најважније – родитељску љубав.

Када их је „Политикин“ репортер посетио пре две године, малишани су се жалили да им недостаје „само компјутер“. Сви њихови другари га имају, само мали Марјановићи немају. Е, сад је имају!

– Тата је, прошле јесени од плате купио један полован компјутер. Сви смо се на њему смењивали, чак је и Немања ударао прстићима по тастатури. Али, ближи се крај школске године, па је мама искључила компјутер из струје, јер смо почели слабије да учимо, нарочито сам ја попустио – помало нам се жали Милан, ученик седмог разреда.

Али, сачекаће још месец и по, завршиће се и дуга школска година, па ће јунаци компјутерских игрица поново да се растрче по екрану монитора.

Био би грех да ову причу не завршимо прелепом вешћу. Маркова близнакиња Кристина је првачић, одликаш, бољи ђак од све петоро браће, хваљена од учитељице. Тек је вест ако додамо да девојчица од рођења болује од парализе, недавно је оперисана и сад, без ичије помоћи, хода. Операцију су извели московски лекари, а трошкове платила Сашина фирма чији су већински власници Руси.

Бошко Ломовић