Посланици "имуни" на тужбе

Приватна тужба коју је, због изазивања верске, расне и националне мржње и нетрпељивости, потпредседница Владе Србије Ивана Дулић-Марковић поднела у уторак против посланика Српске радикалне странке из Лесковца Горана Цветановића, као и кривична пријава за злоупотребу службеног положаја коју је Цветановић поднео против посланице Г17 плус Снежане Плавшић-Стојановић, могле би да буду веома кратког даха и да буду актуелне само до неке од наредних седница Административног одбора Скупштине Србије.

Уколико се, наиме, и Цветановић и Плавшић-Стојановић позову на посланички имунитет, правосудни органи морали би од српског парламента да траже да им се укине та привилегија, како би против њих могао да буде вођен поступак, а досадашња пракса показује да се посланици углавном држе оне изреке да врана врани очи не вади, па се веома тешко одлучују на укидање имунитета.

У садашњем сазиву Скупштине Србије, наиме, посланици су се на имунитет позивали чак 31 пут, и у сваком случају када је постојала опасност да заврше пред судом, он им је потврђен. Само у два наврата народни представници нису желели да посегну за овом уставном погодношћу. Занимљиво је да је у оба случаја реч о двојици посланика Српске радикалне странке (из Куле и из Јагодине), који су били оптужени за исто кривично дело – крађу струје.

У чак 29 случајева, међутим, Административни одбор српског парламента практично није ни расправљао о томе да ли би имунитет посланицима требало да буде потврђен, већ се о томе позитивно изјашњавао по аутоматизму.

Реч је, наиме, о неписаном правилу, које је важило и у претходном сазиву српске скупштине, да се, када је реч о приватним тужбама против посланика, нарочито оним за кривична дела увреде и клевете, имунитет потврђује аутоматски. А управо су за последњих годину и по дана посланици 29 пута били предмет приватних тужби због клевета и увреда.

Пракса аутоматске заштите за посланике уведена је уз образложење да би у супротном народни представници превише времена губили по судовима, због чега је одлучено да се чланови Административног одбора солидаришу са колегама посланицима када су у питању приватне тужбе. Да ће тако да остане и убудуће, неколико пута понављао је и радикал Томислав Николић, председник Одбора.

Ђорђе Мамула, посланик Демократске странке Србије и члан Одбора, међутим, каже за "Политику" да би у будућности имунитет требало да се примењује над посланицима само уколико би их неко тужио због мишљења изнетог у Скупштини или због датог гласа. Тако је, иначе, прописано и још увек важећим Уставом. У другим случајевима, посланику не би смело да буде дозвољено да се крије иза имунитета.

Мамула, ипак, примећује и да српска скупштина није уопште много гора од других европских парламената и као пример наводи Велику Британију у којој опозициони посланици готово свакодневно са скупштинске говорнице премијера Тонија Блера називају лоповом.

Слаже се, међутим, да се у српском парламенту користе и неке много теже квалификације, па тако радикалски посланици могу чланове породице Иване Дулић-Марковић да називају усташама, а Љиљана Несторовић (СДП) за СПС да је профашистичка организација, док се сви радикали осете увређеним када министар финансија Млађан Динкић употреби израз "барабе".

Укидање неписаног правила о аутоматском потврђивању имунитета за изговорене клевете и увреде, према Мамулином мишљењу, резултирало би и много културнијим понашањем српских посланика, јер би морали да рачунају и на могућност да се нађу пред редовним судом.

– Ја сам, међутим, и за увођење новчаних казни на лицу места за такво понашање – каже Мамула и додаје да би председник парламента у случају да посланик почне да вређа некога или да прекорачи дозвољено време за обраћање скупштини, требало одмах да му искључи микрофоне, а истовремено би требало да буде прекинут и телевизијски пренос заседања.

Да би ригорозније одлучивање о имунитетима упристојило наступе посланика слаже се и Чедомир Антић, члан Председништва Г17 плус, који иде чак и даље, и каже да треба размишљати о постепеном укидању институције посланичког имунитета, јер, како каже, људи би требало да живе у складу са својим схватањима, али и са законом.

Томе би, међутим, требало да претходе измене закона у делу којим се дефинишу кривична дела увреде и клевете, како би се на бољи начин спречиле могућности злоупотребе права грађана да се осете увређеним и оклеветаним.

– Тај распон душевних патњи сада је веома широк и пружа разне могућности за тужбе без реалних основа. Сви ти процеси веома дуго трају и довољно је да неко против вас поднесе 30 одвојених тужби, па да сваки дан морате да идете на суд и губите силно време – каже Антић за "Политику".

Другим речима, оправдано би било сумњати у некога да је починио неко кривично дело, али не би било дозвољено рећи за некога да је, рецимо, лопов или убица, ако то није потврђено правоснажном пресудом.

На питање да ли ће посланици Г17 плус да покрену иницијативу којима би се тражиле овакве измене, Антић одговара да је то питање за посланике ове странке.

Чак и ако се нађе неко ко би иницирао измене у процедури или законској регулативи када је реч о укидању или потврђивању имунитета, проблем је у томе што би о томе требало да одлучују управо они који се на њега врло радо позивају, чак и када су оптужени за веома озбиљна кривична дела која се гоне и по службеној дужности.

--------------------------------------------------------------------------

Туче, злоупотребе, фалсификати

Клевете и увреде јесу најбројнија кривична дела за која су посланици оптуживани, али су исто тако и најлакша кривична дела. Међу посланицима, наиме, има и оних који су оптуживани и за злоупотребе службених положаја, туче, насилничко понашање… али су заштиту нашли иза посланичког имунитета.

Такав је, рецимо, случај радикала Дарка Глишића који је претукао човека који је паркирао ауто насред пута, због чега он није могао да прође. Када се, наиме, ни после Глишићеве молбе непрописно паркирани није померио, Глишић је одлучио да га лично премести. Због начина на који је то урадио, пред Општински суд у Убу је маја 2005. стигао захтев за покретање кривичног поступка против Глишића.

Да му није потврђен имунитет, због насилничког понашања одговарао би још један радикал, Златко Радић, због туче у кафани. Он се, међутим, правдао да је само тукао "локалног дилера дроге који је диловао у мом кафеу".

За злоупотребу службеног положаја оптужени су били и радикали Александар Вучић и Петар Јојић, бивши савезни министар правде, којег је Министарство финансија тужило за злоупотребу положаја у афери са становима некадашње савезне државе, као и демократа Александар Радосављевић, којем се не терет ставља и фалсификовање службене исправе.