Страх од цензуре „Шопаловића”

На једном од четири извођења представе Атељеа 212 Љубомира Симовића, у режији Томија Јанежича, на управо одржаном фестивалу „Кунстенфестивал – десартс” у Бриселу, пажњу публике привукла је специфична интервенција редитеља у току самог извођења представе. Јанежич је гласно сугерисао проблем одсуства ове представе са редовног репертоара Атељеа 212 у који је иначе уврштена.

„Путујуће позориште Шопаловић” је представа иначе конципирана тако да када је редитељ Јанежич присутан, он се увек активно укључује у поједине сцене.

Томи Јанежич каже да је „Путујуће позориште Шопаловић” представа о позоришту, а и представа о забрани позоришта, о борби за позориште, о етици у позоришту, о питањима зашто правити позориште, али и о илузијама, (Милун нпр. не схвата шта је позоришна стварност и због ње хапси глумце, он не схвата шта је позоришна реквизита и шта су имена драмских ликова). Представа покушава разним позоришним средствима да се бави границама у позоришту и границом између позоришта и живота („Да ли она уопце постоји?”). То је и представа о рату, представа у злу, о злочин(ц)има, представа о провинцији (са врло специфицним мишљењем /пуним предрасуда/ о глумачком свету), то је на својеврстан начин и представа о слепотама идеологија и национализама, то је представа и о робовању људи (не само за време фашизма или нацизма већ можда пре свега) у сусрету са људима попут Милуна и Добца („Шта да радим?” „Ради то што и остали...” „А то је?” „Ништа.”) када је таквим људима дата позиција моци.                                                                                                                                                                                                                                               

 Томи Јанежич објашњава за „Политику” да су битан део представе његове интервенције у којима „прекида” представу и комуницира са глумцима и публиком.

–„Прекид” је наравно немогућ и парадоксалан. Прекидом позоришта на парадоксалан начин се успоставља позориште. Зато у својим интервенцијама спомињем и говор Дејана Мијача у току премиjере наше представе, у позоришном смислу врло посебан и значајан тренутак. Можда се управо прекидањем позоришне представе још снажније успоставља позоришност представе.

Представа се на разне начине бави споменутим и другим позоришним и животним парадоксима и успоставља више паралелних инсценацијских контекста. Човек би помислио да ће се у 21. веку тешко догодити нешто што личи на дешавања у комаду. Али, наша представа се нашла у веома сличној позицији као представа „Путујућег позоришта Шопаловићи”. Мој текст је импровизован у датим тренуцима. Али у принципу сам причао о паралелама између наше представе и судбине „Путујућег позоришта Шопаловић”, каже Томи Јанежич и додаје:

– Управник Атељеа 212 покушавао је пре друге представе у Бриселу да утиче на то шта ћу у својим интервенцијама да кажем – мислећи да својим говором прљам име Атељеа 212. Десила се изненађујуће слична ситуација као у комаду. Када је схватио да не желим на ту тему са њим да разговарам почеле су претње да ће да прекине гостовање у Бриселу. У представи сам проговорио и о тој теми. Моји говори у току представе – сваком позоришном ствараоцу је јасно да су легитимни уметнички чин – били су, између осталог, и борба за опстанак и живот ове представе која је позвана на најзначајније позоришне фестивале широм Европе, а која се у Београду у овој сезони одиграла једном или два пута и за коју је нови управник (као и за представу „Шума блиста” са сличном судбином) мишљења да не заслужују да се играју на сцени Атељеа 212.

Мој текст је импровизован у датим тренуцима. Али у принципу сам причао о паралелама између наше представе и судбине „Путујућег позоришта Шопаловић”. У представи нисам наводио чињенице и детаље које сам овде навео и које су ме навеле на то да у представи проговорим о тој теми. Мој говор у току представе био је принципијелан и дотицао се питања цензуре, забране, живота једне представе (за коју се учинило да је у неком смислу и у рукама људи у публици који је можда гледају последњи пут) итд. Већи део мојих интервенција у представи дотицао се других важних тема које нису везане за поменута дешавања, каже Јанежич додаје:

Управник Атељеа 212 Кокан Младеновић није сматрао потребним или достојним да одговори на моје писмо и поруке које сам му послао у току сезоне. Младеновића нисам знао и послао сам му љубазно писмо у којем сам молио да представу пробамо и играмо у току сезоне пред одлазак на гостовања од највећег позоришног значаја (Редитељ је доставио писмо нашој редакцији, прим,ред.). Одговор до данас нисам примио. Проба и представа наравно није било. Представа „Путујуће позориште Шопаловић” имала је једну пробу (без присуства свих глумаца) на дан представе у Београду пред одлазак на један од најзначајнијих европских позоришних фестивала.

Представа „Шума блиста” треба да се представи на фестивалу „Винер фествохен” у Бечу, опет једном од најзначајнијих фестивала у Европи.

Ова гостовања су успех за Атеље 212. „Шума блиста” би требало да се прилагоди новом простору у Бечу. Од почетка сезоне молим да се обезбеде пробе. Ипак „Шума блиста” се у једанаест месеци одиграла једном. Иако се знало за значајна гостовања.

Проба је одржана на дан представе у Београду пред одлазак у Ужице, где је освојила четири награде, каже Јанежич.

Редитељ истиче да му управник позоришта Атеље 212 није јавио да је представа „Шума блиста” награђена.

„Ако сам добро схватио, он је отишао да и у моје име прими награде иако ми ни то није јављено. Награда за режију ме сачекала на портирници Атељеа 212. Ове и друге чињенице сугеришу да се ради све да би се зауставио живот представа „Путујуће позориште Шопаловић” и „Шума блиста” које, упркос свему, бивају и даље награђиване и позиване на најзначајније фестивале по Европи. То је за глумце у овим представама и за мене лично – победа”, каже Јанежич.

Кокан Младеновић није желео да коментарише овај случај.

Б. Требјешанин