Strah od cenzure „Šopalovića”

Na jednom od četiri izvođenja predstave Ateljea 212 Ljubomira Simovića, u režiji Tomija Janežiča, na upravo održanom festivalu „Kunstenfestival – desarts” u Briselu, pažnju publike privukla je specifična intervencija reditelja u toku samog izvođenja predstave. Janežič je glasno sugerisao problem odsustva ove predstave sa redovnog repertoara Ateljea 212 u koji je inače uvrštena.

„Putujuće pozorište Šopalović” je predstava inače koncipirana tako da kada je reditelj Janežič prisutan, on se uvek aktivno uključuje u pojedine scene.

Tomi Janežič kaže da je „Putujuće pozorište Šopalović” predstava o pozorištu, a i predstava o zabrani pozorišta, o borbi za pozorište, o etici u pozorištu, o pitanjima zašto praviti pozorište, ali i o iluzijama, (Milun npr. ne shvata šta je pozorišna stvarnost i zbog nje hapsi glumce, on ne shvata šta je pozorišna rekvizita i šta su imena dramskih likova). Predstava pokušava raznim pozorišnim sredstvima da se bavi granicama u pozorištu i granicom između pozorišta i života („Da li ona uopce postoji?”). To je i predstava o ratu, predstava u zlu, o zločin(c)ima, predstava o provinciji (sa vrlo specificnim mišljenjem /punim predrasuda/ o glumačkom svetu), to je na svojevrstan način i predstava o slepotama ideologija i nacionalizama, to je predstava i o robovanju ljudi (ne samo za vreme fašizma ili nacizma već možda pre svega) u susretu sa ljudima poput Miluna i Dobca („Šta da radim?” „Radi to što i ostali...” „A to je?” „Ništa.”) kada je takvim ljudima data pozicija moci.                                                                                                                                                                                                                                               

 Tomi Janežič objašnjava za „Politiku” da su bitan deo predstave njegove intervencije u kojima „prekida” predstavu i komunicira sa glumcima i publikom.

–„Prekid” je naravno nemoguć i paradoksalan. Prekidom pozorišta na paradoksalan način se uspostavlja pozorište. Zato u svojim intervencijama spominjem i govor Dejana Mijača u toku premijere naše predstave, u pozorišnom smislu vrlo poseban i značajan trenutak. Možda se upravo prekidanjem pozorišne predstave još snažnije uspostavlja pozorišnost predstave.

Predstava se na razne načine bavi spomenutim i drugim pozorišnim i životnim paradoksima i uspostavlja više paralelnih inscenacijskih konteksta. Čovek bi pomislio da će se u 21. veku teško dogoditi nešto što liči na dešavanja u komadu. Ali, naša predstava se našla u veoma sličnoj poziciji kao predstava „Putujućeg pozorišta Šopalovići”. Moj tekst je improvizovan u datim trenucima. Ali u principu sam pričao o paralelama između naše predstave i sudbine „Putujućeg pozorišta Šopalović”, kaže Tomi Janežič i dodaje:

– Upravnik Ateljea 212 pokušavao je pre druge predstave u Briselu da utiče na to šta ću u svojim intervencijama da kažem – misleći da svojim govorom prljam ime Ateljea 212. Desila se iznenađujuće slična situacija kao u komadu. Kada je shvatio da ne želim na tu temu sa njim da razgovaram počele su pretnje da će da prekine gostovanje u Briselu. U predstavi sam progovorio i o toj temi. Moji govori u toku predstave – svakom pozorišnom stvaraocu je jasno da su legitimni umetnički čin – bili su, između ostalog, i borba za opstanak i život ove predstave koja je pozvana na najznačajnije pozorišne festivale širom Evrope, a koja se u Beogradu u ovoj sezoni odigrala jednom ili dva puta i za koju je novi upravnik (kao i za predstavu „Šuma blista” sa sličnom sudbinom) mišljenja da ne zaslužuju da se igraju na sceni Ateljea 212.

Moj tekst je improvizovan u datim trenucima. Ali u principu sam pričao o paralelama između naše predstave i sudbine „Putujućeg pozorišta Šopalović”. U predstavi nisam navodio činjenice i detalje koje sam ovde naveo i koje su me navele na to da u predstavi progovorim o toj temi. Moj govor u toku predstave bio je principijelan i doticao se pitanja cenzure, zabrane, života jedne predstave (za koju se učinilo da je u nekom smislu i u rukama ljudi u publici koji je možda gledaju poslednji put) itd. Veći deo mojih intervencija u predstavi doticao se drugih važnih tema koje nisu vezane za pomenuta dešavanja, kaže Janežič dodaje:

Upravnik Ateljea 212 Kokan Mladenović nije smatrao potrebnim ili dostojnim da odgovori na moje pismo i poruke koje sam mu poslao u toku sezone. Mladenovića nisam znao i poslao sam mu ljubazno pismo u kojem sam molio da predstavu probamo i igramo u toku sezone pred odlazak na gostovanja od najvećeg pozorišnog značaja (Reditelj je dostavio pismo našoj redakciji, prim,red.). Odgovor do danas nisam primio. Proba i predstava naravno nije bilo. Predstava „Putujuće pozorište Šopalović” imala je jednu probu (bez prisustva svih glumaca) na dan predstave u Beogradu pred odlazak na jedan od najznačajnijih evropskih pozorišnih festivala.

Predstava „Šuma blista” treba da se predstavi na festivalu „Viner festvohen” u Beču, opet jednom od najznačajnijih festivala u Evropi.

Ova gostovanja su uspeh za Atelje 212. „Šuma blista” bi trebalo da se prilagodi novom prostoru u Beču. Od početka sezone molim da se obezbede probe. Ipak „Šuma blista” se u jedanaest meseci odigrala jednom. Iako se znalo za značajna gostovanja.

Proba je održana na dan predstave u Beogradu pred odlazak u Užice, gde je osvojila četiri nagrade, kaže Janežič.

Reditelj ističe da mu upravnik pozorišta Atelje 212 nije javio da je predstava „Šuma blista” nagrađena.

„Ako sam dobro shvatio, on je otišao da i u moje ime primi nagrade iako mi ni to nije javljeno. Nagrada za režiju me sačekala na portirnici Ateljea 212. Ove i druge činjenice sugerišu da se radi sve da bi se zaustavio život predstava „Putujuće pozorište Šopalović” i „Šuma blista” koje, uprkos svemu, bivaju i dalje nagrađivane i pozivane na najznačajnije festivale po Evropi. To je za glumce u ovim predstavama i za mene lično – pobeda”, kaže Janežič.

Kokan Mladenović nije želeo da komentariše ovaj slučaj.

B. Trebješanin