Блискоисточна орхидеја

На Блиском Истоку је управо почела нова рунда преговора о постизању историјског мира између Израела и Палестинаца. Реч је о новој рунди „шатл дипломатије”, изума Хенрија Кисинџера, преговарачком механизму по којем преговарачи своје ставове не предочавају једни другом у директном контакту, већ посреднику.

У овом случају, израелски премијер Нетанјаху и палестински председник Абас не само да не седе за истим столом, већ су и у различитим градовима. Улогу гласника, путујући између Јерусалима и Рамале, игра амерички сенатор Џорџ Мичел, специјални Обамин изасланик за Блиски Исток.

Ова форма говори колико је дубок јаз између преговарача – и колики је проблем. Почетна позиција на први поглед обећава – сви се слажу да решење мора да буде засновано на принципу „две државе”, што значи да Палестинци коначно треба да добију своју, али се разилазе око њених конкретних облика. Због тога је главно питање има ли изгледа да се овога пута дође до онога што је измицало у свим претходним покушајима током минулих шест деценија?

Очекивања су у том погледу мала, што не мора да обавезно буде хендикеп, јер и мали резултат може да буде проглашен за велико постигнуће. Сем тога, посредни преговори по правилу служе да се предоче неке занимљиве идеје, али не и да се донесу конкретне одлуке.

Упркос томе, није спорно да је боље како било преговарати него уопште не разговарати. У овом случају, начин на који се преговара у централну улогу не ставља сукобљене стране, него помиритеља. Америка, као и досад, у настојањима да се помире два древна непријатеља, има не само непосредан увид – већ и највећу одговорност.

Та одговорност је овога пута преузета у нешто другачијим околностима од ранијих. Председник Обама је први амерички председник који је заузео објективнију улогу према актерима сукоба. Колико јуче, у телефонском разговору са Абасом потврдио је свој став да Палестинци треба да добију суверену државу, али је и упозорио да ће сматрати одговорном сваку страну ако „подрије поверење”.

Споља гледано, чини се да је у овој фази и Палестинцима и Израелу, због унутрашњих политичких компликација, мање стало да преговори успеју, а више да за неуспех окриве другу страну. Америка, такође, има унутрашњи проблем у моћном (али данас ипак подељеном) јеврејском лобију, али за разлику од ранијих ситуација, Обама је први пут израелско-палестински проблем прогласио за стратешку претњу самој Америци – за „мајку свих проблема” које САД имају у том запаљивом региону.

То значи, да ће, раније или касније, Америка морати да на сто стави сопствено решење и да га наметне. А у међувремену мора да води рачуна о „блискоисточној орхидеји”, како је преговоре између Израелаца и Палестинаца описао Алваро де Сато, бивши координатор УН за овај мировни процес. Да, изложен лошим утицајима, овај деликатни цвет не увене.