Рушење градских симбола

 Су­бо­ти­ца – У цен­тру Су­бо­ти­це, уз до­зво­лу ур­ба­ни­ста и за­шти­та­ра, на­ста­вља се ру­ше­ње обје­ка­та ко­ји су чи­ни­ли иден­ти­тет град­ског је­згра. На­кон што је сру­ше­но нај­ста­ри­је по­зо­ри­ште у зе­мљи из 1854. го­ди­не, па пре две сед­ми­це нај­ста­ри­је згра­де у сти­лу се­це­си­је на тлу Ср­би­је, Скуп­шти­на гра­да 18. мар­та ове го­ди­не усво­ји­ла је но­ви План де­таљ­не ре­гу­ла­ци­је цен­тра гра­да – зо­на 1 ко­ји оста­вља мо­гућ­ност, што се већ са­да „чи­та“ као не­ми­нов­ност, да се сру­ше две ку­ће у ули­ци Ма­ти­је Кор­ви­на.

У Пла­ну пи­ше да се ули­ца Ма­ти­је Кор­ви­на чу­ва „у из­вор­ном ста­њу“, те да ова ули­ца у цен­тру Су­бо­ти­це има „из­у­зет­ну ам­би­јен­тал­ну вред­ност и пред­ста­вља је­дан од сим­бо­ла гра­да“. Ипак, из­у­зе­так се чи­ни код обје­ка­та под бро­јем 5 („Ста­ра пи­це­ри­ја“) и 7 („Бос“) чи­је ру­ше­ње се до­зво­ља­ва ка­ко би се из­гра­дио по­слов­ни ком­плекс. У скуп­штин­ском ма­те­ри­ја­лу за ову тач­ку на­ве­де­но је и да су ува­же­не од­ре­ђе­не ур­ба­ни­стич­ке су­ге­сти­је фир­ме „По­ли про­мет“, чи­ји је ди­рек­тор би­зни­смен Ла­сло Ча­кањ, а где сто­ји да је ова фир­ма су­вла­сник да­на­шње роб­не ку­ће „Мак­си“ (у за­ле­ђи­ни Кор­зоа) а пла­ни­ра да пре­у­зме део или це­лу роб­ну ку­ћу и са стра­ним парт­не­ром ов­де из­гра­ди мул­ти­функ­ци­о­нал­ни обје­кат. Ка­ко је „По­ли­ти­ци“ не­зва­нич­но об­ја­шње­но, ру­ше­њем ку­ћа у ули­ци Ма­ти­је Кор­ви­на омо­гу­ћа­ва се по­сте­пе­ни ар­хи­тек­тон­ски пре­лаз од ни­ских обје­ка­та у Ма­ти­је Кор­ви­на ка овом тр­жном цен­тру ко­ји би се про­те­зао го­то­во до Град­ске ку­ће.

Иако је не­спор­но да би по­ме­ну­ти „мул­ти­функ­ци­о­нал­ни обје­кат“ за­ме­нио број­не тро­шне ку­ће ко­ји­ма ни­је ме­сто у цен­тру, оста­је пи­та­ње да ли је ова­ква од­лу­ка о ру­ше­њу у ули­ци ко­ја је пре­по­зна­та као ам­би­јен­тал­на вред­ност до­не­та на ин­си­сти­ра­ње ин­ве­сти­то­ра, или је то ауто­но­ман став струч­ња­ка у за­шти­ти спо­ме­ни­ка кул­ту­ре и ур­ба­ни­ста.

Ге­за Ваш, ди­рек­тор Ме­ђу­оп­штин­ског за­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, ка­же за „По­ли­ти­ку“ да је пи­та­ње до­кле чу­ва­ти не­ке гра­ђе­ви­не а да оне не пред­ста­вља­ју коч­ни­цу раз­во­ју, те­мељ­но пи­та­ње у за­шти­ти.

– Ин­ве­сти­то­ри су они ко­ји су гра­ди­ли град, и ко­ји га са­да гра­де и не­ма ни­че­га не­ле­гал­ног у то­ме да ин­ве­сти­то­ри су­ге­ри­шу од­ре­ђе­на ре­ше­ња ур­ба­ни­сти­ма. Ми ни­смо од­у­ста­ли од очу­ва­ња и за­шти­те ар­хи­тек­тон­ских вред­но­сти, али тре­ба ува­жи­ти и ре­ал­ност, а она је да­нас оли­че­на у зах­те­ви­ма за град­њу шо­пинг мо­ло­ва ко­ји су ис­пла­ти­ви и са­вре­ме­ни – ка­же Ваш.

Ме­ђу они­ма ко­ји не по­др­жа­ва­ју ова­кав став је и ар­хи­тек­та др Иван Хе­ге­диш, про­фе­сор на Гра­ђе­вин­ском фа­кул­те­ту у Су­бо­ти­ци, ко­ји сма­тра да ово пи­та­ње ви­ше не­ма ве­зе са стру­ком, већ је пи­та­ње мо­ћи и ин­те­ре­са.

– Ми не­ма­мо до­след­ну по­ли­ти­ку из­град­ње гра­да, ње­го­ве ви­зи­је о то­ме ка­ко би тре­ба­ло да из­гле­да за ре­ци­мо 50 го­ди­на. Због то­га нам се до­га­ђа да сва­ка град­ња у цен­тру по­ста­је пи­та­ње у ко­ме се пре­ла­ма по­ли­тич­ка и еко­ном­ска моћ по­је­ди­на­ца. То зна­чи да се гра­ди на осно­ву при­ти­са­ка, а он­да је то ур­ба­ни­стич­ки ха­ос ко­ји са­да има­мо. Не­ста­ју ма­ла фи­на острв­ца на­ше гра­ди­тељ­ске про­шло­сти јер је ин­ве­сти­то­ри­ма ску­по и те­шко да ра­де на очу­ва­њу обје­ка­та, а по­ли­ти­ча­ри­ма ни­је у ин­те­ре­су да им се су­прот­ста­ве – ка­же Хе­ге­диш за „По­ли­ти­ку”.

Алек­сан­дра Иса­ков