Реализам „а ла Мајк Ли”

Кан - Слав­ни бри­тан­ски ре­ди­тељ, ви­ше­стру­ки кан­ски ла­у­ре­ат („Тај­не и ла­жи” и „Ого­ље­но”) и оска­ро­вац Мајк Ли, ове го­ди­не се че­твр­ти пут так­ми­чи за „Злат­ну пал­му”. Са­да са фил­мом „Још јед­на го­ди­на”, но­вом ре­а­ли­стич­ком ко­ме­ди­јом у ко­јој су­ми­ра основ­не жи­вот­не вред­но­сти – по­ро­дич­ну љу­бав и при­ја­тељ­ства, ко­ју су кри­ти­ча­ри на ју­тро­шњој ра­ној про­ке­ци­ји на­гра­ди­ли гром­ким апла­у­зом. У крат­ком су­сре­ту за „По­ли­ти­ку”, Мајк Ли от­кри­ва ка­кве су те­шко­ће пра­ти­ле на­ста­нак овог фил­ма и за­што во­ли Кан­ски фе­сти­вал.   

„Још јед­на го­ди­на” је филм о обич­ном, сре­до­веч­ном па­ру ко­ји се су­о­ча­ва са сва­ко­днев­ним про­бле­ми­ма сво­јих при­ја­те­ља?

При­зна­ће­те да то ве­о­ма јед­но­став­но зву­чи. На пр­ви по­глед, ту не­ма не­ке ве­ли­ке и ва­жне при­че, осим што је она ве­о­ма лич­на и емо­ци­о­нал­но ве­о­ма ва­жна за ме­не.

Би­ће ва­жна и Ва­шим гле­да­о­ци­ма, јер на ко­ми­чан на­чин го­во­ри­те о ва­жним жи­вот­ним ства­ри­ма– по­ро­ди­ци, при­ја­тељ­ству, љу­ба­ви, али и уса­мље­но­сти?

Ово је филм ко­ји сам ра­дио спон­та­но, ви­ше по осе­ћа­ју шта би се у од­но­си­ма ме­ђу љу­ди­ма мо­гло до­го­ди­ти, не­го по не­кој чвр­стој филм­ској ше­ми. Он се не­ка­ко сам раз­ви­ја, без огра­ни­че­ња и без уна­пред за­да­тог пла­на. Са сво­јим глум­ци­ма сам имао про­бе че­ти­ри ме­се­ца, а они су сва­ко­днев­но кре­и­ра­ли и раз­ви­ја­ли свет, жи­вот и осе­ћа­ња мо­јих ју­на­ка.

Опет сте иза­бра­ли сјај­не, ви­спре­не глум­це и опет нас фа­сци­ни­ра Ваш рад са њи­ма.

Увек имам по­тре­бу за би­стрим, оштрим, ин­те­ли­гент­ним глум­ци­ма са со­фи­сти­ци­ра­ним при­сту­пом ли­ко­ви­ма ко­је тре­ба да ту­ма­че. За глум­ци­ма ко­ји су спрем­ни да на­пор­но ра­де и ко­ји уме­ју да бу­ду ин­ди­ви­ду­ал­ци ко­ји ће за­си­ја­ти као део ан­сам­бла и исто­вре­ме­но са дру­ги­ма. Љу­ди ко­ји ни­су спрем­ни да бу­ду све вре­ме са мном док сни­ма­мо, чак иако ни­је њи­хов сни­ма­ју­ћи дан, ни­су љу­ди са ко­ји­ма ја ра­дим. Џим Брод­бент, Рут Шин, Ле­сли Мен­вил, Пи­тер Вајт игра­ју чла­но­ве јед­не ма­ле по­ро­ди­це и њи­хо­ве при­ја­те­ље, а то мо­же из­гле­да­ти ствар­но, и тра­гич­но и ко­мич­но, искре­но и спон­та­но, са­мо ако „жи­ве” то­ком сни­ма­ња за­јед­но. Ако жи­ве жи­вот сво­јих ли­ко­ва.

Сва­ко­дне­ви­цу Ва­ших филм­ских  ју­на­ка пра­ти­те кроз че­ти­ри го­ди­шња до­ба то­ком јед­не го­ди­не и за сва­ко го­ди­шње до­ба ве­за­на су од­ре­ђе­на осе­ћа­ња?

Тач­но. Про­ле­ће је ре­зер­ви­са­но за по­ро­дич­ну љу­бав и при­ја­тељ­ство, ле­то за љу­бав и то­пли­ну, је­сен је ра­дост али и ту­га, на­да и очај, зи­ма за уса­мље­ност и смрт, а све то за­јед­но све­до­чи о про­ла­ску вре­ме­на, али и про­ла­ску жи­во­та ко­ји ни­је сви­ма исти.

Мо­ра да је би­ло иза­зов­но, али и ску­по че­ка­ти сме­не го­ди­шњих до­ба и за­пра­во сни­ма­ти це­лу јед­ну го­ди­ну?

То је био ве­ли­ки про­блем, али је са­мо та­ко мо­гао да се ура­ди овај филм. Сни­ма­ли смо укуп­но де­сет не­де­ља у све че­ти­ри се­зо­не. Би­ло је тре­ну­та­ка ка­да нам је би­ла по­треб­на ки­ша. Прог­но­зе би ре­кле да ће је би­ти, а по­сле по­ла са­та би нам си­ну­ло сун­це и по­ква­ри­ло све. „Онај чо­век од­о­зго” би нам стал­но при­ре­ђи­вао ова­кве вр­сте не­сла­них ша­ла.

Пред по­че­так сни­ма­ња сте из­гу­би­ли и свог ве­ли­ког при­ја­те­ља и ду­го­го­ди­шњег про­ду­цен­та Сај­мо­на Че­нин­га Ви­ли­јем­са. Ка­кав је то ути­цај има­ло на Вас?

Овај филм и је­сте по­све­ћен ње­му. Не­до­ста­је ми тај ве­ли­ки, на­сме­ја­ни чо­век. Био је не­ве­ро­ват­но до­бар про­ду­цент, по­у­здан у сва­ком тре­нут­ку, ве­ли­ки бо­рац и сја­јан при­ја­тељ. Би­ло је те­шко ра­ди­ти без ње­га и ње­го­вог уме­ћа са фи­нан­си­ја­ма. Ни­је му ни­ка­да би­ло ла­ко да на­ђе фон­до­ве за мо­је фил­мо­ве, увек је во­дио те­шку бор­бу да ура­ди озбиљ­не не­за­ви­сне фил­мо­ве као што су мо­ји.

Ре­а­ли­стич­ке фил­мо­ве „а ла” Мајк Ли?

Фил­мо­ве ко­ји се раз­ви­ја­ју из им­про­ви­за­ци­је и ис­тра­жи­ва­ња, фил­мо­ве ко­ји пред­ста­вља­ју кре­а­тив­но пу­то­ва­ње. Мно­ги про­ду­цен­ти же­ле да ви­де стрикт­но све на­пи­са­но на па­пи­ру, али ка­да бих им то омо­гу­ћа­вао, мо­ји фил­мо­ви не би би­ли ис­кре­ни и спон­та­ни ни­ти увер­љи­ви.

Ни­ти то­ли­ко успе­шни, та­ко че­сто на­гра­ђи­ва­ни. Ово је Ва­ше че­твр­то уче­шће у кон­ку­рен­ци­ји Кан­ског фе­сти­ва­ла. Још увек Вам је дра­го да се баш ов­де так­ми­чи­те?

Је­сте, за­то што је Кан нај­ва­жни­ји свет­ски фе­сти­вал, „евро­цен­три­чан” а не „хо­ли­вуд­цен­три­чан”. Јен­ки­ји не мо­гу на ње­га да ста­ве „ша­пу”. На­рав­но, на Кро­а­зе­ти има и аме­рич­ких фил­мо­ва, не­ки се и так­ми­че, али ни­су уна­пред пред­пла­ће­ни за нај­ва­жни­ју на­гра­ду у све­ту фил­ма. С дру­ге стра­не, во­лим Кан и због то­га што об­у­чем све­тло фла­нел­ско оде­ло и ста­вим глу­пу кра­ва­ту, а они не пу­шта­ју у дво­ра­не на све­ча­не пре­ми­је­ре уко­ли­ко ни­сте оде­ве­ни у цр­ни ток­си­до са цр­ном леп­тир ма­шном. Ка­ко се ја так­ми­чим са сво­јим фил­мом, не­ма им дру­ге, мо­ра­ју да ме пу­сте на цр­ве­ни те­пих и у са­лу! То је мо­ја ма­ла, слат­ка осве­та људ­кој глу­по­сти, сла­ви и ма­на­ма...

-----------------------------------------------------------

Ова­ци­је за Ву­ди­ја Але­на

Уз Мај­ка Ли­ја и не­у­мор­ни култ­ни аме­рич­ки ре­ди­тељ Ву­ди Ален (75), до­бро је на­сме­јао пу­бли­ку и осво­јио ова­ци­је кри­ти­ча­ра и фе­сти­вал­ских из­ве­шта­ча. „Сре­шћеш ви­со­ког цр­ног стран­ца”, но­ви филм на ста­ре „але­нов­ске” те­ме– љу­бав­не и брач­не ве­зе, пре­ва­ре и пре­љу­бе, још јед­на је ви­спре­на, ин­те­ли­гент­на и на­да­све ду­хо­ви­та ко­ме­ди­ја у ко­јој игра­ју: Џе­ма Џонс, Ан­то­нио Бан­де­рас, Џош Бро­лин, На­о­ми Вотс, Фри­да Пин­то (но­ва Але­но­ва му­за), Лу­си Панч и сер Ен­то­ни Хоп­кинс...