Realizam „a la Majk Li”

Kan - Slav­ni bri­tan­ski re­di­telj, vi­še­stru­ki kan­ski la­u­re­at („Taj­ne i la­ži” i „Ogo­lje­no”) i oska­ro­vac Majk Li, ove go­di­ne se če­tvr­ti put tak­mi­či za „Zlat­nu pal­mu”. Sa­da sa fil­mom „Još jed­na go­di­na”, no­vom re­a­li­stič­kom ko­me­di­jom u ko­joj su­mi­ra osnov­ne ži­vot­ne vred­no­sti – po­ro­dič­nu lju­bav i pri­ja­telj­stva, ko­ju su kri­ti­ča­ri na ju­tro­šnjoj ra­noj pro­ke­ci­ji na­gra­di­li grom­kim apla­u­zom. U krat­kom su­sre­tu za „Po­li­ti­ku”, Majk Li ot­kri­va ka­kve su te­ško­će pra­ti­le na­sta­nak ovog fil­ma i za­što vo­li Kan­ski fe­sti­val.   

„Još jed­na go­di­na” je film o obič­nom, sre­do­več­nom pa­ru ko­ji se su­o­ča­va sa sva­ko­dnev­nim pro­ble­mi­ma svo­jih pri­ja­te­lja?

Pri­zna­će­te da to ve­o­ma jed­no­stav­no zvu­či. Na pr­vi po­gled, tu ne­ma ne­ke ve­li­ke i va­žne pri­če, osim što je ona ve­o­ma lič­na i emo­ci­o­nal­no ve­o­ma va­žna za me­ne.

Bi­će va­žna i Va­šim gle­da­o­ci­ma, jer na ko­mi­čan na­čin go­vo­ri­te o va­žnim ži­vot­nim stva­ri­ma– po­ro­di­ci, pri­ja­telj­stvu, lju­ba­vi, ali i usa­mlje­no­sti?

Ovo je film ko­ji sam ra­dio spon­ta­no, vi­še po ose­ća­ju šta bi se u od­no­si­ma me­đu lju­di­ma mo­glo do­go­di­ti, ne­go po ne­koj čvr­stoj film­skoj še­mi. On se ne­ka­ko sam raz­vi­ja, bez ogra­ni­če­nja i bez una­pred za­da­tog pla­na. Sa svo­jim glum­ci­ma sam imao pro­be če­ti­ri me­se­ca, a oni su sva­ko­dnev­no kre­i­ra­li i raz­vi­ja­li svet, ži­vot i ose­ća­nja mo­jih ju­na­ka.

Opet ste iza­bra­li sjaj­ne, vi­spre­ne glum­ce i opet nas fa­sci­ni­ra Vaš rad sa nji­ma.

Uvek imam po­tre­bu za bi­strim, oštrim, in­te­li­gent­nim glum­ci­ma sa so­fi­sti­ci­ra­nim pri­stu­pom li­ko­vi­ma ko­je tre­ba da tu­ma­če. Za glum­ci­ma ko­ji su sprem­ni da na­por­no ra­de i ko­ji ume­ju da bu­du in­di­vi­du­al­ci ko­ji će za­si­ja­ti kao deo an­sam­bla i isto­vre­me­no sa dru­gi­ma. Lju­di ko­ji ni­su sprem­ni da bu­du sve vre­me sa mnom dok sni­ma­mo, čak iako ni­je nji­hov sni­ma­ju­ći dan, ni­su lju­di sa ko­ji­ma ja ra­dim. Džim Brod­bent, Rut Šin, Le­sli Men­vil, Pi­ter Vajt igra­ju čla­no­ve jed­ne ma­le po­ro­di­ce i nji­ho­ve pri­ja­te­lje, a to mo­že iz­gle­da­ti stvar­no, i tra­gič­no i ko­mič­no, iskre­no i spon­ta­no, sa­mo ako „ži­ve” to­kom sni­ma­nja za­jed­no. Ako ži­ve ži­vot svo­jih li­ko­va.

Sva­ko­dne­vi­cu Va­ših film­skih  ju­na­ka pra­ti­te kroz če­ti­ri go­di­šnja do­ba to­kom jed­ne go­di­ne i za sva­ko go­di­šnje do­ba ve­za­na su od­re­đe­na ose­ća­nja?

Tač­no. Pro­le­će je re­zer­vi­sa­no za po­ro­dič­nu lju­bav i pri­ja­telj­stvo, le­to za lju­bav i to­pli­nu, je­sen je ra­dost ali i tu­ga, na­da i očaj, zi­ma za usa­mlje­nost i smrt, a sve to za­jed­no sve­do­či o pro­la­sku vre­me­na, ali i pro­la­sku ži­vo­ta ko­ji ni­je svi­ma isti.

Mo­ra da je bi­lo iza­zov­no, ali i sku­po če­ka­ti sme­ne go­di­šnjih do­ba i za­pra­vo sni­ma­ti ce­lu jed­nu go­di­nu?

To je bio ve­li­ki pro­blem, ali je sa­mo ta­ko mo­gao da se ura­di ovaj film. Sni­ma­li smo ukup­no de­set ne­de­lja u sve če­ti­ri se­zo­ne. Bi­lo je tre­nu­ta­ka ka­da nam je bi­la po­treb­na ki­ša. Prog­no­ze bi re­kle da će je bi­ti, a po­sle po­la sa­ta bi nam si­nu­lo sun­ce i po­kva­ri­lo sve. „Onaj čo­vek od­o­zgo” bi nam stal­no pri­re­đi­vao ova­kve vr­ste ne­sla­nih ša­la.

Pred po­če­tak sni­ma­nja ste iz­gu­bi­li i svog ve­li­kog pri­ja­te­lja i du­go­go­di­šnjeg pro­du­cen­ta Saj­mo­na Če­nin­ga Vi­li­jem­sa. Ka­kav je to uti­caj ima­lo na Vas?

Ovaj film i je­ste po­sve­ćen nje­mu. Ne­do­sta­je mi taj ve­li­ki, na­sme­ja­ni čo­vek. Bio je ne­ve­ro­vat­no do­bar pro­du­cent, po­u­zdan u sva­kom tre­nut­ku, ve­li­ki bo­rac i sja­jan pri­ja­telj. Bi­lo je te­ško ra­di­ti bez nje­ga i nje­go­vog ume­ća sa fi­nan­si­ja­ma. Ni­je mu ni­ka­da bi­lo la­ko da na­đe fon­do­ve za mo­je fil­mo­ve, uvek je vo­dio te­šku bor­bu da ura­di ozbilj­ne ne­za­vi­sne fil­mo­ve kao što su mo­ji.

Re­a­li­stič­ke fil­mo­ve „a la” Majk Li?

Fil­mo­ve ko­ji se raz­vi­ja­ju iz im­pro­vi­za­ci­je i is­tra­ži­va­nja, fil­mo­ve ko­ji pred­sta­vlja­ju kre­a­tiv­no pu­to­va­nje. Mno­gi pro­du­cen­ti že­le da vi­de strikt­no sve na­pi­sa­no na pa­pi­ru, ali ka­da bih im to omo­gu­ća­vao, mo­ji fil­mo­vi ne bi bi­li is­kre­ni i spon­ta­ni ni­ti uver­lji­vi.

Ni­ti to­li­ko uspe­šni, ta­ko če­sto na­gra­đi­va­ni. Ovo je Va­še če­tvr­to uče­šće u kon­ku­ren­ci­ji Kan­skog fe­sti­va­la. Još uvek Vam je dra­go da se baš ov­de tak­mi­či­te?

Je­ste, za­to što je Kan naj­va­žni­ji svet­ski fe­sti­val, „evro­cen­tri­čan” a ne „ho­li­vud­cen­tri­čan”. Jen­ki­ji ne mo­gu na nje­ga da sta­ve „ša­pu”. Na­rav­no, na Kro­a­ze­ti ima i ame­rič­kih fil­mo­va, ne­ki se i tak­mi­če, ali ni­su una­pred pred­pla­će­ni za naj­va­žni­ju na­gra­du u sve­tu fil­ma. S dru­ge stra­ne, vo­lim Kan i zbog to­ga što ob­u­čem sve­tlo fla­nel­sko ode­lo i sta­vim glu­pu kra­va­tu, a oni ne pu­šta­ju u dvo­ra­ne na sve­ča­ne pre­mi­je­re uko­li­ko ni­ste ode­ve­ni u cr­ni tok­si­do sa cr­nom lep­tir ma­šnom. Ka­ko se ja tak­mi­čim sa svo­jim fil­mom, ne­ma im dru­ge, mo­ra­ju da me pu­ste na cr­ve­ni te­pih i u sa­lu! To je mo­ja ma­la, slat­ka osve­ta ljud­koj glu­po­sti, sla­vi i ma­na­ma...

-----------------------------------------------------------

Ova­ci­je za Vu­di­ja Ale­na

Uz Maj­ka Li­ja i ne­u­mor­ni kult­ni ame­rič­ki re­di­telj Vu­di Alen (75), do­bro je na­sme­jao pu­bli­ku i osvo­jio ova­ci­je kri­ti­ča­ra i fe­sti­val­skih iz­ve­šta­ča. „Sre­šćeš vi­so­kog cr­nog stran­ca”, no­vi film na sta­re „ale­nov­ske” te­me– lju­bav­ne i brač­ne ve­ze, pre­va­re i pre­lju­be, još jed­na je vi­spre­na, in­te­li­gent­na i na­da­sve du­ho­vi­ta ko­me­di­ja u ko­joj igra­ju: Dže­ma Džons, An­to­nio Ban­de­ras, Džoš Bro­lin, Na­o­mi Vots, Fri­da Pin­to (no­va Ale­no­va mu­za), Lu­si Panč i ser En­to­ni Hop­kins...