Ћумрукана сведок историје

Рам – У Ра­му, на са­мој оба­ли Ду­на­ва, већ ду­же од два ве­ка оп­ста­је згра­да по­диг­ну­та од ква­ли­тет­ног ма­те­ри­ја­ла, за ђу­мру­ка­ну. Она је све­док и вре­ме­на и зна­чај­них до­га­ђа­ја у исто­ри­ји Ср­ба. Бро­до­вла­сник Жи­во­рад – Жи­ка Се­ку­лић пла­ни­ра да уско­ро ис­так­не нат­пис на ку­ћи ко­ји ће ту­ри­сти­ма ука­зи­ва­ти на чи­ње­ни­цу да је у не­ка­да­шњој ђу­мру­ка­ни Вук Ка­ра­џић не­ко­ли­ко да­на пи­сао Ца­рин­ски за­кон, а век ка­сни­је, 1901. го­ди­не, у њој је ро­ђен по­зна­ти срп­ски но­ви­нар, пре­во­ди­лац и књи­жев­ник Пре­драг Ми­ло­је­вић.

– Већ по­ду­же тра­гам за си­гур­ним по­да­ци­ма о до­га­ђа­ји­ма чи­ји је све­док згра­да за ко­ју се прет­по­ста­вља да ју је по­ди­гла или др­жа­ва, или пр­во Па­ро­брод­ско дру­штво. Уста­но­вио сам да је Вук Ка­ра­џић, ко­ји је, као управ­ник ца­ри­нар­ни­це, 1811. го­ди­не, са се­ди­штем у Кла­до­ву, кон­тро­ли­сао све ђу­мру­ка­не, од Бе­о­гра­да до ушћа Ти­мо­ка у Ду­нав, и о то­ме, баш у овој ку­ћи, пи­сао из­ве­шта­је за кња­за Ми­ло­ша. Шта­ви­ше, не­ко­ли­ко да­на је овај наш ве­ли­кан ов­де, по на­ло­гу кња­за, ства­рао Ца­рин­ски за­кон – ка­же Жи­ка Се­ку­лић, ко­ји је не­дав­но са­знао и да у јед­ном на­шем др­жав­ном за­во­ду по­сто­је чак и пла­но­ви ове не­ка­да­шње ђу­мру­ка­не.

Гра­ди­те­љи бо­ље и леп­ше ме­сто ни­су мо­гли да иза­бе­ру. Одав­де се ве­ли­ка ре­ка и пло­ви­ла на њој, по це­лој ду­жи­ни, да­ле­ко и уз­вод­но и низ­вод­но, ле­по кон­тро­ли­шу, а ца­ри­ни­ци­ма је то и по­треб­но.

Го­то­во чи­тав век ка­сни­је, у овој згра­ди, као син срп­ског ца­ри­ни­ка, ро­ђен је чу­ве­ни „По­ли­ти­кин“ но­ви­нар Пре­драг Ми­ло­је­вић (1901–1999). Зна се да је, нај­ма­ње, де­се­так го­ди­на у Ра­му жи­вео, а по­том је ње­гов отац до­био пре­ме­штај у Бе­о­град, па се чи­та­ва по­ро­ди­ца од­се­ли­ла. Као два­де­се­то­го­ди­шњак, об­ја­вио је у „По­ли­ти­ци“ свој пр­ви текст, а по­том чи­тав жи­вот ве­зао за нај­ста­ри­је днев­не но­ви­не на Бал­ка­ну. По­зна­то је да је Ми­ло­је­вић, као пред­рат­ни из­ве­штач, про­те­ри­ван из пет европ­ских зе­ма­ља. Спа­да у оне рет­ке ко­ји­ма је Хи­тлер дао ин­тер­вју, 1930. го­ди­не, да би га шест го­ди­на ка­сни­је – нај­у­рио из Не­мач­ке, јер му се ни­је до­па­да­ло Ми­ло­је­ви­ће­во из­ве­шта­ва­ње и на­го­ве­шта­ва­ње свет­ске ка­та­стро­фе.

– По­но­сан сам што сам вла­сник згра­де чи­ја ме исто­ри­ја оба­ве­зу­је. Оду­жу­ју­ћи се исто­риј­ским срп­ским ве­ли­ка­ни­ма, оду­жи­ћу се и мом де­ди Ми­ло­ва­ну, ко­ји је имао сми­сла за до­бре по­сло­ве. Вра­тив­ши се из Аме­ри­ке на Бал­кан, у Бе­о­гра­ду се укр­цао на па­ро­брод, са иде­јом да са Ду­на­ва осмо­три оба­лу и ода­бе­ре не­крет­ни­ну. Кад је сти­гао у Рам, ви­дев­ши ве­ли­ки нат­пис да је бив­ша ђу­мру­ка­на на про­да­ју, ис­кр­цао се и ви­ше одав­де ни­је од­ла­зио. Ту је на­ста­вио и мој отац, па ја, а и мо­ја де­ца ће ме­не на­сле­ди­ти – ве­ли Жи­ка Се­ку­лић и на­гла­ша­ва да ће бу­ду­ћи ве­ли­ки нат­пис на згра­ди мо­ћи ле­по да се ви­ди и са оба­ле, и са ре­ке.

Ј. Да­ни­ло­вић