Европа наших заблуда

Кан – Новоталасовски геније Жан-Лик Годар, поново је бојкотовао Кан. Није јуче дошао ни на пројекцију свог филма ни на заказану конференцију за новинаре. У писму дирекцији фестивала и у изјавама за поједине француске новине, објаснио је и зашто. У знак солидарности са грчким народом, који преживљава тешке последице економског колапса, сопствену античку трагедију, али и у знак протеста против немарног и игнорантског односа Европе према овом проблему, према земљи „којој Европљани треба доживотно да плаћају ауторска права за културу и цивилизацијске тековине које су се у њој родиле, а ми сви сада у њима уживамо и дичимо се тиме...”

Годаров дугометражни филмски есеј о Европи – „Филм социјализам” уједно је и вивисекција идеологије али и рефлексија његове маоистичке прошлости. Место дешавања Годаровог некохерентног политичког експозеа је један велики брод за крстарење Медитераном, захваљујући чему његови путници свраћају до Палестине, Александрије, Напуља, Одесе, а аутор кроз запетљану игру асоцијативних призора коментарише европско потрошачко друштво, расправља о стереотипима везаним за нације и националност, са иронијом се односи према банкарству и власницима крупног капитала и према историји такозваног западног европског круга... Све то снимљено је малим дигиталним камерама и телефоном, кроз игру светлости и сенке без опсесије за освајањем простора. У филму статирају Пети Смит са својом гитаром, Џоан Баез, француски филозофи, Годарови пријатељи и туристи са крузера... Оштроумно, али је за гледање – веома заморно.

У конкуренцији је до сада виђено већ десет сасвим добрих такмичарских филмова, а још увек на критичарским листама убедљиво води Мајк Ли са „Још једном годином”. Најслабије оцене добили су Такеши Китано за „Увреду” , али и мексички редитељ и кански лауреат Алехандро Гонзалес Ињариту („Пасја љубав”, „21 грам”, „Бабел”) за филм „Лепо”, први који је снимио без снажне сценаристичке подршке писца Гиљерма Аријаге.

Ињариту је многе разочарао својим мрачним филмом, овог пута линеарне нарације, снимљеним у Барселони која изгледа као неки од мексичких сламова. Ово је прича о криминалцу Уксбалу (Хавијер Бардем) чији су послови везани за експлоатацију имиграната – Кинеза и Африканаца што су преплавили улице европских градова. Он је спиритуално сензитиван човек који комуницира са душама мртвих, свакодневно одговоран за послове и понашање великог броја људи, за своју бившу, манијакално-депресивну жену, незрелог старијег брата, за своје двоје деце која живе с њим, а уз све то има и рак простате који рапидно прогресира... (/slika2)

Све у свему, иако је Хавијер Бардем заиста маестралан, његов лик је пренатрпан садржајем што је, пре свега, проблем сценарија. Сам Ињариту је већ добро познат по свом редитељском стилу и праштавој енергији, осећају за простор и градњу атмосфере и ту се нема шта замерити. И овај његов филм је визуелно фасцинантан. Уз то, и његова до сада најинтригантнија студија људског стања и унутрашњих превирања. Проблем је, међутим, у томе што је ова његова, у основи – меланхолична поема о љубави, очинству и кривици, препуна свега и свачега, те као целина остаје заглављена у чудној, суморној бразди...

Виђена је синоћ и „Копија оригинала”, нови филм култног иранског редитеља, канског победника Абаса Киаростамија. Ово је уједно први Киаростамијев филм снимљен изван Ирана, у Италији, уз учешће француског новца и изванредне мултилингвалне глумице Жилијет Бинош. „Копија оригинала”, љубавна прича између британског писца (Виљем Шимел) и власнице галерије, иначе Францускиње (Жилијет Бинош), смештена у Тоскани, по много чему је филмски аутопортрет самог аутора (омажи филмовима „Десет” и „Ветар ће нас понети”), великог интелектуалца, поете и познаваоца уметности. „Копија оригинала” и јесте у неку руку расправа о уметности, о културолошким и језичким разликама, али и о скривеним нивоима односа између мушкарца и жене. Жилијет Бинош је маестрална, носи читав филм. Ипак, питање је да ли ће он наћи пут и до ширег слоја публике...

Рано јутрос, виђен је и трећи француски филм који се ове године такмичи за „Златну палму” и који ће сигурно изазвати реакције француске публике. Реч је о филму „О боговима и људима” Гзавијеа Бовоа, базираном на истинитом догађају из 1996. године, када су исламски екстремисти у Алжиру киднаповали, а потом и убили седам француских монаха из једног хришћанског манастира. Ово је и прича о међурелигијским односима, хришћанству и исламу, унутрашњем преиспитивању и савести Европе... Сви филмови из ове канске приче, говоре много тога о Европи из другог и другачијег угла. О Европи наших заблуда, срушених идеала и великих проблема...

-----------------------------------

Павиљон југоисточне Европе

Заједнички наступ земаља бивше Југославије, Албаније, Бугарске и Кипра у оквиру Павиљона југоисточне Европе, плени пажњу свих овдашњих медија али и филмских професионалаца и представника ЕУ.

После посете министра у Влади Луксембурга Франсоа Билтгена, уследила је и посета високог комесара Европске уније за образовање, културу и омладину – Андруле Василију, која је високо оценила пројекат филмског удруживања земаља региона. У срдачном разговору са в. д. директором ФЦС-а Мирољубом Вучковићем, делегираним домаћином Павиљона приликом ове посете, госпођа Василију је изјавила да овакав подухват удруженог излагања националних кинематографија земаља региона отвара нове могућности културне и економске сарадње у будућности...