Нема досадних прича има само досадних приповедача

Ка­да ма­ло бо­ље раз­ми­слим, чо­ве­ка по­кре­ћу страх од смр­ти и та­шти­на, за­пи­сао је сво­је­вре­ме­но у сво­јој књи­зи „Ни­ске исти­не” филм­ски ре­ди­тељ, сце­на­ри­ста и пи­сац Ан­дреј Сер­ге­је­вич Ми­хал­ков Кон­ча­лов­ски, есен­ци­јал­но опи­сав­ши сво­ју по­кре­тач­ку сна­гу ко­ја га је во­ди­ла од Ру­си­је до Аме­ри­ке и на­зад, у по­тра­зи за су­шти­ном фил­ма и су­шти­ном по­сто­ја­ња.

Аутор ан­то­ло­гиј­ских фил­мо­ва као што су „Пр­ви учи­тељ”, „Си­би­ри­ја­да”, „Уј­ка Ва­ња”, на­гра­ђи­ва­них де­ла „Ма­ри­ји­ни љу­бав­ни­ци”, „По­мах­ни­та­ли воз”, „Пир­га­ва ко­ка” и „Ку­ћа лу­да­ка”, би­о­скоп­ских хи­то­ва „Тан­го и Кеш”, „Хо­мер и Еди” и „Нај­у­жи круг”, по­сле по­нов­не ду­же па­у­зе, учи­нио је сна­жни иако нео­че­ки­ва­ни ко­рак да­ље. Сни­мио је 3Д филм! Уз по­моћ CGI тех­но­ло­ги­је (ком­пју­тер­ско-гра­фич­ки ин­же­ње­ринг), уз уче­шће глу­ма­ца Џо­на Тор­ту­ра, На­та­на Леј­на и Еле Фе­нинг, на­чи­нио је филм­ску ин­тер­пре­та­ци­ју по­пу­лар­не бај­ке ко­ја је ин­спи­ри­са­ла ван­вре­ме­ни ба­лет Пе­тра Иљи­ча Чај­ков­ског – „Крц­ко Ора­шчић”, и за­јед­но са сво­јим аме­рич­ким про­ду­цен­ти­ма пред­ста­вио га на „мар­шеу” 63. Кан­ског фе­сти­ва­ла.

Био је то сја­јан по­вод за по­нов­ни су­срет са умет­ни­ком ко­ји још од свог ро­ђе­ња при­па­да кул­тур­ној ели­ти: отац Сер­геј Ми­хал­ков – оми­ље­ни де­чи­ји пе­сник и аутор сти­хо­ва ру­ске хим­не, мај­ка На­та­ли­ја Кон­ча­лов­ска – пе­сни­ки­ња, пре­во­ди­лац, уну­ка сли­ка­ра Ва­си­ли­ја Су­ри­ко­ва и ћер­ка сли­ка­ра Пе­тра Кон­ча­лов­ског, брат – Ни­ки­та Ми­хал­ков. А он – умет­ник из­ван­ред­ног обра­зо­ва­ња, ко­ји је дру­го­вао с Тар­ков­ским (Кон­ча­лов­ски је ко­сце­на­ри­ста „Ан­дре­ја Ру­бљо­ва” и „Ива­но­вог де­тињ­ства”), Ку­ро­са­вом, Мар­ло­ном Бран­дом, до­жи­вео сво­је­вре­ме­но про­гон из соп­стве­не зе­мље, успех у Хо­ли­ву­ду и по­нов­ни по­вра­так на род­ну гру­ду – у Ру­си­ју, у зе­мљу ко­ју, ка­ко ка­же, „ње­гов брат Ни­ки­та, ро­ман­тик са сно­ви­ма и из­ве­сном до­зом енер­ги­је за­блу­де, по­ма­ло иде­а­ли­зу­је у сво­јим фил­мо­ви­ма”.

„Крц­ко Ора­шчић 3Д” пред свет­ском, па и на­шом пу­бли­ком, по­ја­ви­ће се тек за Бо­жић.

Дав­но сам још про­чи­та­ла да сте од­у­век има­ли на уму Чај­ков­ског и „Крц­ка Ора­шчи­ћа”, али је по­зна­то и то да је овај Ваш филм ве­о­ма ду­го на­ста­јао?

Мно­го је раз­ло­га за то, а је­дан од њих је што је ово био про­је­кат из­у­зет­но ве­ли­ког бу­џе­та, ви­ше од 90 ми­ли­о­на до­ла­ра, од че­га је нај­ве­ћи про­це­нат ва­ља­ло по­тро­ши­ти у САД. Да би се ску­пио то­ли­ки но­вац мо­ра­ли смо да ра­ди­мо по­ла­ко јер ни­смо хте­ли да ра­ди­мо ни­ка­кав „фаст фуд”. С дру­ге стра­не, вре­ме је по­тро­ше­но и на то што сам, сти­ца­јем окол­но­сти, био при­си­љен да ра­дим три вер­зи­је фил­ма, да бих на кра­ју опет схва­тио да је филм пре­ду­га­чак. Мо­ја пр­ва вер­зи­ја тра­ја­ла је два са­та и де­сет ми­ну­та и ми­слио сам да је то бри­љант­но, али ка­да сам по­чео да га при­ка­зу­јем тест-пу­бли­ци схва­тио сам да ни­је то­ли­ко до­бар ко­ли­ко сам ми­слио. По­чео сам по­но­во да кро­јим филм пре­ма же­ља­ма оних ко­ји­ма је и на­ме­њен. Као што зна­те, Чар­ли Ча­плин је сва­ки свој филм по­ка­зи­вао пр­во тест пу­бли­ци, буд­но пра­тио и за­пи­си­вао ње­не ре­ак­ци­је и тек он­да од­ла­зио у фи­нал­ну мон­та­жу.

За­др­жа­ли сте се пре­ви­ше у мон­та­жи?

Ра­дио сам мон­та­жне ре­зо­ве вр­ло ду­го ка­ко бих об­ли­ко­вао филм, али и от­крио да ре­ди­тељ ни­ка­да не мо­же да „ре­же” свој филм, те сам на кра­ју мно­го то­га пре­пу­стио свом мон­та­же­ру. Све у све­му, ка­ко бих на­чи­нио филм кра­ћим ура­дио сам чак 17 вер­зи­ја! Ово што ће­те са­да гле­да­ти је упра­во та се­дам­на­е­ста, од сат и че­тр­де­сет ми­ну­та и ве­о­ма сам сре­ћан!

Ко­ме је Ваш „Крц­ко Ора­шчић” на­ме­њен?

Ни­је за де­цу, ни­је за од­ра­сле, већ филм за све и сва­ко­га, а та­кве је фил­мо­ве ве­о­ма те­шко ра­ди­ти. Ка­да ка­жем за све он­да ми­слим на то ка­ко су „Ча­роб­њак из Оза” и „Ме­ри По­пинс” пре­жи­ве­ли вре­ме и ка­ко су још и да­нас фил­мо­ви за све, и ве­ли­ке и ма­ле. У че­му је тај­на ова­кве веч­но­сти? Ка­ко је Пу­шкин ре­као – по­сто­је три стру­не на ко­ји­ма умет­ник сви­ра а оне су: смех, су­зе и страх. Као три ма­ске у грч­кој тра­ге­ди­ји. Уко­ли­ко по­сто­је та три еле­мен­та у фил­му, мо­же­те га гле­да­ти мно­го пу­та и та­кав филм пре­жи­вља­ва вре­ме. Уз да­на­шње фил­мо­ве фан­та­зи­је не мо­же­те да се сме­је­те или пла­че­те, мо­же­те са­мо би­ти за­ба­вље­ни, по­не­кад чак и на­сме­ја­ни, али ка­да иза­ђе­те на­по­ље схва­ти­те – то је то и ни­шта ви­ше. И не­ће­те га ни­ка­да по­но­во гле­да­ти јер вам ни­шта ни­је оста­ло уну­тра, ни у ср­цу ни у ми­сли­ма. Та­кви фил­мо­ви су за­пра­во јед­но ве­ли­ко ни­шта.

По­треб­но је да има­ју и сна­жну при­чу?

Мно­го је ва­жни­је да има­ју сна­жан на­чин при­ча­ња при­че. Зна­те, не по­сто­је до­сад­не при­че већ ис­кљу­чи­во до­сад­ни при­по­ве­да­чи. У том сми­слу има­те фил­мо­ве ко­ји има­ју ве­о­ма за­ни­мљи­ву при­чу, али су ло­ши. Мо­же то би­ти и 3Д филм с фан­та­стич­ним ви­зу­ел­ним ефек­ти­ма, а да је ве­о­ма до­са­дан. Ми­шље­ња сам да је тај­на фил­ма у то­ме да вас дир­не, би­ло да вас на­сме­је, рас­пла­че или за­стра­ши.

Да ли ће Ваш „Крц­ко Ора­шчић” не­ко­га упла­ши­ти?

Ка­да сам ра­дио јед­ну од мон­та­жа по­ми­слио сам да ни­је до­вољ­но за­стра­шу­ју­ћи. Кре­и­рао сам свет па­цо­ва као не­при­ја­те­ља глав­ној ју­на­ки­њи и ње­ним при­ја­те­љи­ма, а не Чај­ков­ско­вље­вог ми­ша, јер сам сма­трао да љу­ди не би во­ле­ли ми­ша за не­при­ја­те­ља за­то што је Ми­ки Ма­ус био хе­рој а не не­га­ти­вац. За­то сам сми­слио лик па­цо­ва, а сва сре­ћа што „Ди­зни” ни­је то­ли­ко екс­пло­а­ти­сао ова­кав лик те ни­је по­стао ар­хе­тип­ски.

Шта ра­ди тај Ваш па­цов?

Мој па­цов пре­у­зи­ма и те­ро­ри­ше чи­тав град, у овом слу­ча­ју Беч из 1920. го­ди­не, естет­ски фан­та­сти­чан и чист. Филм има мо­дер­ну ко­но­та­ци­ју, али је за­пра­во по­но­вље­на при­ча Е. Т. А. Хоф­ма­на „Крц­ко Ора­шчић и краљ ми­ше­ва”, осим што је уме­сто ли­ка Ма­је­ра са­да ту лик Ал­бер­та Ајн­штај­на ко­га игра На­тан Лејн, сен­за­ци­о­нал­ни пе­вач и играч. Хтео сам да Чај­ков­ски и за­пе­ва, па сам за­мо­лио Ти­ма Рај­са да на­пи­ше сти­хо­ве и био сам оду­ше­вљен ка­да је он при­стао. Има­ти Ти­ма Рај­са да ти на­пи­ше сти­хо­ве је ап­со­лут­но фе­но­ме­нал­но јер је он та­ко сја­јан по­е­та да је чак ста­вио сти­хо­ве и у те­о­ри­ју ре­ла­ти­ви­те­та. Та­ко да у фил­му има­те и уј­ка Ал­бер­та ка­ко де­ци пе­ва сво­ју те­о­ри­ју ре­ла­ти­ви­те­та!

Ко­ри­сти­ли сте ску­пу и де­ли­кат­ну тех­но­ло­ги­ју, чи­ни се са ен­ту­зи­ја­змом де­те­та ко­је срећ­но от­кри­ва но­ву играч­ку?

Ја сам и ина­че по­де­ти­њио уз свог ше­сто­го­ди­шњег си­на! Упо­тре­ба но­вих тех­но­ло­ги­ја за ства­ра­ње тре­ће ди­мен­зи­је, по­кла­па с при­чом и са сјај­ном му­зи­ком Чај­ков­ског. Та алат­ка је до­шла до ме­не и ре­кла : „Упо­тре­би ме”, а ја сам јој од­го­во­рио : „За­што да не”.

Ра­до­зна­лост или по­мод­ност?

Тач­но је да је за­вла­да­ла мо­да 3Д фил­мо­ва, али тре­ба има­ти у ви­ду да је CGI као цр­ни ка­ви­јар. Не мо­же­те по­је­сти це­лу те­гли­цу јер ће­те до­би­ти ди­ја­ре­ју. Та­ко је и са CGI. Тре­ба га ко­ри­сти­ти у пра­вим до­за­ма, дис­крет­но и от­ме­но. Ви­ди­те, увек сам се пи­тао ка­ко то да Су­пер­мен ни­ка­да ниг­де ни­је уда­рио? Он ле­ти су­ви­ше са­вр­ше­но! То ни­је мо­гу­ће! Ми­слим да је по­треб­но да по­не­кад у не­што уда­ри, јер он ни­је са­вр­шен и то би он­да био мно­го бо­љи CGI. Хо­ћу да ка­жем да вас CGI усло­вља­ва да чи­ни­те ства­ри лак­шим и то је по­гре­шно.

Ва­ма је по­шло за ру­ком да из­бег­не­те гре­шке?

Ево ка­ко. Ра­дио сам са сјај­ним љу­ди­ма, а ка­ко је „Крц­ко Ора­шчић” ство­ре­ње од др­ве­та, они су сма­тра­ли да тре­ба да га на­чи­не по­крет­ним и окрет­ним, со­фи­сти­ци­ра­ним, са свом мо­гу­ћом ми­ми­ком на ли­цу. Ре­као сам им: „Ни­ка­ко, не­ћу ни­шта од то­га, он је про­кле­та др­ве­на лут­ка ко­ја је­два мо­же да хо­да!” И по­но­сан сам што сам та­ко ура­дио, јер ме са­да љу­ди пи­та­ју где сам про­на­шао та­ко до­брог лут­ка­ра. „Крц­ко” за­и­ста из­гле­да тра­па­во као пра­ва др­ве­на лут­ка, а ви­ди­те му све емо­ци­је. Та­ко се тре­ба слу­жи­ти ком­пју­тер­ском гра­фи­ком. То је ве­о­ма ва­жна и ве­о­ма сна­жна алат­ка ко­ју тре­ба ко­ри­сти­ти па­жљи­во. Са­да је ја­сно да сам учи­нио пра­ву ствар и та­ко ство­рио филм ко­ји ће во­ле­ти да гле­да­ју и сре­до­веч­ни љу­ди.

То Вам је ва­жно?

Ја во­лим ка­да пе­де­се­то­го­ди­шња­ци гле­да­ју фил­мо­ве у би­о­ско­пу, а они не­ће та­мо оти­ћи да гле­да­ју „тран­сфор­мер­се”. У том сми­слу сам же­лео да на­пра­вим филм ко­ји ће за­и­ста би­ти оно што на­зи­ва­ју по­ро­дич­ним фил­мом. „Ди­зни­је­ва” гла­зу­ра је у том сми­слу ве­о­ма па­мет­на и ве­о­ма свр­сис­ход­на. Мој филм има див­ну и по­пу­лар­ну при­чу, из­вр­сне ли­ко­ве, фи­ло­зоф­ски бек­гра­унд, па­ра­бо­ле и све­га оно­га са чим се мо­же­те иден­ти­фи­ко­ва­ти. За­и­ста сма­трам да је те­шко иден­ти­фи­ко­ва­ти се­бе са оном же­ном пла­ве ко­же из „Ава­та­ра”. Мно­го је лак­ше иден­ти­фи­ко­ва­ти се с Кејт Вин­слет.

Му­зи­ка Вас то­ком чи­та­вог жи­во­та пра­ти, да ли сте овај филм ра­ди­ли и као омаж Чај­ков­ском?

Чај­ков­ски је део мо­је тра­ди­ци­је, мо­је кул­ту­ре. Му­зи­ка је увек у мо­јој гла­ви, јер сам је сту­ди­рао, про­у­ча­вао и сви­рао ве­о­ма мно­го и ду­го. Му­зи­ка је увек ва­жна у мо­јим фил­мо­ви­ма. Че­сто ка­жем да ако ја не­што у фил­му зе­знем, ста­ви­ћу не­ку му­зи­ку уну­тра. Што се ти­че „Крц­ка Ора­шчи­ћа” у са­мом стар­ту сам сма­трао да не тре­ба да бу­де мју­зикл, али да има мно­го сјај­них, крат­ких му­зич­ких ну­ме­ра. Овај ба­лет Чај­ков­ског је свет­ски „бренд”, а ја сам сма­трао да га тре­ба упо­тре­би­ти на дру­га­чи­ји на­чин. Мој филм је при­ча с пе­ва­њем и игра­њем, али је и бај­ка. Та­ко да са­да имам кла­сич­ну, за­бав­ну бај­ку, по­ма­ло екс­цен­трич­ну и те­а­трал­ну, баш као што је то „Ме­ри По­пинс”.

Је­сте ли по­ка­за­ли филм Ни­ки­ти Сер­ге­је­ви­чу?

Не. Ми је­дан дру­го­ме не по­ка­зу­је­мо фил­мо­ве. Ми смо вам као два ла­ва ко­ја кру­же око истог жбу­ња.

По­ту­че­те ли се по­не­кад?

Мо­же­мо да се ту­че­мо ко­ли­ко хо­ће­мо, али зна се – ја сам ста­ри­ји брат!